Četvrtak24 Avgust 2017

Bazične sposobnosti za obradu emocija i sposobnost za ljubav

Govorili smo do sada o tome da je sposobnost za ljubav složena sposobnost i da je, kao lego kocke, sastavljena od bazičnih emocionalnih sposobnosti koje smo obrađivali u prethodnom delu knjige.

Da bismo bili sposobni da zrelo volimo drugu osobu, potrebno je:

- da smo sposobni da je vidimo kao celovitu osobu, sa vrlinama i manama. Bez celovitosti objekta nema objekta, pa se ne može ni voleti drugi, jer ne postoji u našem opažanju kao osoba.

- da možemo da održimo stabilnu unutrašnju povezanost sa objektom. Bez konstantnosti objekta javljaju se brojni poremećaji sposobnosti za ljubav i održavanje optimalne distance.

- da smo sposobni da mislimo razborito i razumemo unutrašnja stanja i motive drugoga. Bez neutralizacije libida i agresije opažamo i reagujemo nerazborito, preplavljeni sopstvenim nefiltriranim emocijama, impulsivno i nepromišljeno. Nedostatak neutralizacije nam onemogućava da mentalizujemo, stvorimo “teoriju uma”, svog uma i uma druge osobe, da razumemo svoja i njegova stanja, namere i motive.

- da tolerišemo oprečna osećanja koja imamo prema drugoj osobi. Bez tolerancije na ambivalenciju nismo u stanju da održimo celovit doživljaj druge osobe, pa jednu stranu ambivalencije pomeramo na druge ljude, ili je potiskujemo, ili gradimo površne odnose kako se ambivalencija ne bi razvila u intenzitetu...Nesposobnost da podnosimo ambivalentna osećanja onemogućava nas u tome da razrešimo ambivalenciju, da se opredelimo, odlučimo.

- da tolerišemo razne vrste frustracija koje proističu iz nezadovoljenja nekih naših potreba. U svakom odnosu postoji frustracija. Niko i ništa ne može zadovoljiti sve naše potrebe. Nesposobnost da podnosimo određene vrste frustracije dovode do izbegavanja određenih situacija u odnosima ili do manipulativnih ponašanja kako bi se te frustracije umanjile ili ukinule, kako bi se druga osoba naterala da zadovolji naše potrebe.

- da imamo stabilan izvor energije, volju da razumemo, da gradimo odnos. Volja je motor psihe, i može biti usmerena ka življenju na račun drugoga, ili ka življenju na svoj račun. I njen smer i intenzitet utiču na način na koji osoba voli. Snažna volja usmerena ka kontroli drugoga može odrediti odnos kao odnos kontrole ili zavisnosti. Slabost intenziteta volje takođe može uticati na oblik voljenja, bez obzira na smer. Volja koja je slaba, iako je usmerena ka razvoju, dovodi do nedoslednog načina voljenja.

- da smo sposobni za inicijativu, za pokretanje određenih aktivnosti koje vode ka razvoju (našem razvoju i razvoju voljene osobe). Nedostatak sposobnosti da pokrećemo čini nas reaktivnima, a odnos čini zavisnim od inicijative druge osobe. Devijacije inicijative-”maladaptacije”, mogu voditi do probojne i nametljive inicijative koja guši inicijativu druge osobe, ili je “krade” (uvek iniciramo nešto pre voljene osobe, ili prisvojimo njenu inicijativu kao da je naša - kao da je nama više stalo do onoga što je drugi započeo, čime to postaje naše).

            Dali smo samo kratke opise uticaja funkcionisanja bazičnih emotivnih sposobnosti na sposobnost za zrelu ljubav. Sada ćemo se detaljnije pozabaviti time kako na sposobnost za ljubav utiče adekvatno ili neadekvatno funkcionisanje bazičnih emocionalnih sposobnosti koje smo predstavili.

Celovitost i konstantnost objekta i sposobnost za ljubav

Celovitost objekta i ljubav

„ Čaša meda ište čašu žuči.

Smiješane, najlakše se piju“- Njegoš

 

Rekli smo da je celovitost objekta sposobnost održavanja različitih aspekata doživljaja (pozitivnih i negativnih) neke osobe, sebe, stvarnosti, kao jedne celine. Celovitost objekta je, dakle, sposobnost doživljavanja i prihvatanja druge osobe (ili nekog željenog cilja, posla, aktivnosti) kao celine. Sposobnost da budemo svesni i dobre i loše strane onoga što volimo i želimo. Sposobnost da to prihvatimo. Ni jedna osoba ne može zadovoljiti sve naše potrebe, i ne može ih zadovoljiti uvek. To ne može ni neki naš željeni cilj. Sve u sebi nosi i dobre i loše strane. Zadovoljava i frustrira. To je, ujedno, i sposobnost da sebe doživimo i prihvatimo kao celovito biće, sa vrlinama i manama. Celovitost objekta smo nazvali “lepak psihe”. To je sposobnost koja nas čini sposobnim da opažamo kompleksnost ljudi, pojava, sebe, života...

Često čujemo kako, opisujući svoja “ljubavna” stanja, ili stanja mržnje prema nekome, osoba kaže “odlepila sam”...za nekim, ili zbog nekoga, od ljubavi ili mržnje. Celovitost objekta je ono što osobu čini realističnom, sposobnom da vidi druge, sebe i svet onakvima kakvi jesu, ne iskrivljavajući svoju percepciju i doživljaj kako bi odgovarali onome što osoba zamišlja ili želi da bude. Čini nas sposobnima da mislimo dijalektički, da uviđamo jedinstvo suprotnosti... Kad “odlepimo”, onda postajemo nerealistični, vidimo samo dobre ili samo loše aspekte drugoga (ili sebe). Tada, zapravo, ne vidimo drugu osobu. Imamo odnos sa “parcijalnim objektima”, nerealnim polarizovanim slikama. Naša osećanja mogu biti veoma snažna (“lud sam od ljubavi” ili “slep od mržnje”), ali ona nisu odnos prema osobi, jer nema osobe, kao celine, u našem doživljaju. Osobe sa snažno izgrađenom celovitošću objekta su u stanju da ostanu u komadu, zalepljene, integrisane i pod veoma visokim pritiskom (i pozitivnih i negativnih emocija). Prevladavanje pozitivnih emocija, ono što zovemo bazično poverenje i optimizam, opstaje, zahvaljujući tom lepku, i pod stresom, pod naletom negativnih emocija. Kada je besna ili uplašena, osoba ne gubi doživljaj pozitivnih aspekata drugoga, sebe ili stvarnosti. Oni su tu da je sačuvaju od preplavljivanja negativnim emocijama.

Kako se nedostatak celovitosti objekta manifestuje u ljubavnim odnosima? Ljubavni odnosi osobe sa ovim problemom su haotični, sa čestim smenama idealizacije i obezvređivanja, “ljubavi” i mržnje. Često odnosi počinju idealizacijom, bez uviđanja mana druge osobe, nakon čega sledi veliko razočaravanje i ocrnjivanje objekt ljubavi. Ili se osoba brani od vezivanja i zavisnosti tako što vidi samo lošu stranu...Kad idealizuje, osoba je euforična, slepa za nedostatke onoga što voli i idealizuje. Kad je pod dejstvom “lošeg objekta”, kada u njenom umu prevlada negativni deo predstave objekta, onda “mrzi iz dna duše”, slepa je za pozitivne aspekte objekta. Isti odnos osoba ima i prema sebi. Česte su ekstremne oscilacije slike o sebi, od doživljaja sebe kao savršenog, superiornog bića, do doživljaja sebe kao bezvrednog i inferiornog stvora...I doživljaj sebe je rascepljen i nestabilan kao i doživljaj objekta. Druga osoba, koja je predmet “ljubavi” osobe sa nedostatkom celovitosti objekta, često se ne oseća kao čovek, već kao “predmet” želje ili mržnje, kao da nije u odnosu, da osećanja koja su joj upućena nemaju veze sa njom (neko nas “voli ili mrzi iz čista mira, neopravdano i ničim izazvano”). I pored burnih emocija, postoji snažan osećaj depersonalizovanosti odnosa. Česta su emocionalna preplavljivanja i nasilje u odnosima (“kad volim, volim, kad ne volim bijem”). Sposobnost za empatiju je, takođe, parcijalna. Osoba može da saoseća samo sa “sebi sličnima”, samo onda kada drugi oseća isto što i ona, kada pripadaju “istoj vrsti ljudi”, “našima”, onima koji su “dobri”, koje “voli”...Prema različitostima se javlja potpuno odsustvo sposobnosti za saosećanje. Sa pojavljivanjem različitosti, drugi postaje “strašno loš”, a sa lošima nema empatije.

Mehanizam cepanja onemogućava i sposobnost opraštanja - o čemu ćemo detaljnije govoriti u delu o konstantnosti objekta i ljubavi.

Osobe sa nedostatkom celovitosti objekta imaju problem sa lošom kontrolom impulsa - impulsivnošću i iritabilnošću, čestom i haotičnom smenom emocija, velikom zavisnošću emocija od toga da li su im potrebe zadovoljene, velikim oscilacijama doživljaja sebe, sklonošću ka omalovažavanju sebe ili drugih. Oni “izluđuju” svoje objekte ljubavi (partnere, prijatelje, decu, roditelje). Tretiraju druge kao svoje produžetke, i izrazito su manipulativni, osvetoljubivi, nesposobni da oproste...Oni su, zapravo, nesposobni da vole na način koji bi razvijao i njih i voljenu osobu. Objekti ljubavi takvih osoba često imaju velikih problema sa sopstvenim ambivalentnim emocijama prema toj osobi, i problema da shvate “kako neko može biti nekada tako dobar, a nekada užasan”, kao da postoje dve osobe u jednom telu. Vezuju se za onaj deo ličnosti koji ih idealizuje (tada je i ponašanje subjekta idealno, “sve bih dao za tebe”) kada ih vidi kao “dobar objekt”, i ne mogu da shvate gde ta osećanja nestanu kada se subjekt okrene protiv njih, kada postane “zao”.

Osobe koje koriste mehanizam cepanja uglavnom provociraju druge “da im objasne”, “da ih urazume”...zapravo da ih “zalepe” svojim argumentima, podsećanjima na svoje dobre strane...govore ima kako nisu “crno-beli”, kako svet nije “crno-beo”. Naravno, takvi pokušaji su bezuspešni, “udaraju u zid”. Osobe sa nedostatkom celovitosti objekta su, kako se u narodu kaže, “nedokazane”, argumenti ne dopiru do njih. Spajanje dobih i loših aspekata sebe, drugoga, sveta...dovelo bi do onoga što Melanija Klajn naziva “depresivnom pozicijom”, do progoniteljskog osećanja krivice zbog sopstvenih agresivnih impulsa, što osoba sa ovim problemima ne može da podnese. Uglavnom onaj koji pokušava da “urazumi” osobu sklonu cepanju postaje “loš objekat”, onaj koji progoni, onaj koji je “na neprijateljskoj strani” i, kao takav, postaje meta napada. Sa osobom koja nema razvijenu celovitost objekta ne može se uspostaviti (osim u početnim fazama idealizacije) zadovoljavajući ljubavni odnos bilo kojeg oblika (partnerski, prijateljski, roditelj-dete odnos...).

 

Konstantnost objekta i sposobnost za ljubav

Konstantnost objekta smo nazvali „stabilizator“ psihe. Nije moguće razviti konstantnost objekta bez razvijene sposobnosti za doživljavanje celovitosti objekta. Kad kažemo da osoba ima razvijenu konstantnost objekta to, zapravo, znači da je njegova veza sa voljenim objektom stabilizovana i postaje proširena unutrašnja povezanost, nezavisna od zadovoljenja potreba. Jednostavnije rečeno, možemo voleti nekoga i onda kada ne zadovoljava naše potrebe i možemo ga „imati u sebi“. Nismo zavisni od njegove fizičke prisutnosti. Kada je voljeni objekt neki naš cilj: posao, zadatak koji smo sebi postavili, imamo jasnu svest o tome šta hoćemo, nezavisno od toga da li smo nagrađeni u određenom trenutku za svoje aktivnosti, da li je ostvarenje cilja daleko. Konstantnost objekta je naša sposobnost koja nam omogućava da budemo stabilni, da imamo stabilne unutrašnje predstave sebe, drugih ljudi, stvarnosti...da nas ne uzdižu i spuštaju previše spoljašnji događaji, zadovoljenje ili nezadovoljenje naših potreba. Ova sposobnost je osnova naše psihičke-emotivne stabilnosti i nezavisnosti.

Osobe sa dobro razvijenom konstantnošću objekta su sposobne za veliku bliskost i naklonost, ali se, takođe, osećaju samodovoljno, sigurno i slobodno, tako da nemaju očajničku potrebu za drugima. Konstantnost objekta nam daje jasan osećaj sopstvenih granica i granica druge osobe. Znamo gde se “jedna koža završava, a počinje druga”. Kada su razdvojene od partnera, ljudi koji imaju celovitost objekta mogu da se nose sa tim savršeno dobro. Umeju da se sasvim lepo provode i sami. Imaju sposobnost da budu sami. Njihov život nije pokvaren strahom od gubitka voljenog objekta, strahom od samoće, brigom o tome kako će se snaći ako izgube svog partnera. Zato nisu prinuđeni da kontrolišu partnera, svoju decu, roditelje...(što nam više trebaju drugi ljud, to više imamo potrebu da ih kontrolišemo), mogu mu “dati prostora” (kao i sebi).

Nasuprot tome, osobe sa problemima u konstantnosti objekta će očajničku potrebu za nekim smatrati merilom prave ljubavi (“ne mogu da živim bez tebe”, “umro bih bez tebe”...). Zdravi parovi, osobe koje mogu jedna bez druge, međusobno su posvećeniji - jer je to njihov izbor, a ne moranje. Oni nemaju ljubavnike jer to ne žele, a jedan od razloga je što bi mogli, ako bi hteli. Osećanje zavisnosti je, često, razlog da se učini neverstvo, da se dokaže sebi neka nezavisnost. Zavisnost motiviše osobu da kontroliše partnera (a time i sebe), što povećava motivaciju da se pobegne iz odnosa ili sloboda potraži na drugoj strani. Međutim, zavisne veze se teško napuštaju. Paradoksalno, često je lakše prihvatiti gubitak odnosa ili iskustva koje je bilo veoma dobro, nego se oporaviti od nekog nezadovoljavajućeg. Kao da postoji prisila da se stalno vraćamo tom odnosu kako bismo pokazali da može da funkcioniše. To je, zapravo, pokušaj da se uspostavi narušena konstantnost objekta. Ako je nešto bilo dobro, i imamo lepe uspomene, lakše nam je da prihvatimo da to ne možemo imati zauvek, jer smo već toliko dobrog dobili, i uspomena na to nas održava. Tugijemo zbog gubitka, ali nas ogorčenost ne vraća nazad, na pokušaje da vratimo odnos kako bismo ga popravili, dovršili, osvetili se...Ne muče nas „nedovršeni poslovi“.

Mogli bismo reći da su konstantnost objekta, zapravo, jake, snažno stabilizovane i integrisane dobre uspomene. Taj odnos, tu osobu i uspomene na nju (psihoanalitičari to zovu “mentalne reprezentacije”), čvrsto držimo u sebi. Te uspomene postaju deo naše strukture, deo ličnosti kroz koji filtriramo i obrađujemo stvarnost. Od pozitivnog odnosa se možemo odvojiti jer je sećanje na njega pozitivno, tako da se ne osećamo krivima što nije funkcionisao i ne osećamo prisilu da ga dovedemo u red. To nam omogućava da možemo da žalimo ako u stvarnosti izgubimo tu osobu ili odnos. Loše odnose ne možemo da “pustimo”, da ih prežalimo. Stalno imamo potrebu da im se vraćamo (u stvarnosti ili u sebi). Ono što ne možemo da pustimo, ne možemo ni da prežalimo. Proces žaljenja oporavlja ljude. Nesposobnost da tugujemo i žalimo čini nas stalno zarobljenim u samosažaljevanju i grčevitom nastojanju da ne prihvatimo stvarnost. Tuga je prihvatanje gubitka. Osoba koja tuguje se ne povlači pred prirodnom patnjom koju gubitak izaziva i ne brine više o sebi nego o osobi koju je izgubila. Dozvoljava da bol deluje na nju i da je promeni. Nakon legitimnog tugovanja dolazi oporavak. Suprotno tome, osoba sa narušenom konstantnošću objekta (time i zavisna osoba) oseća samosažaljenje i nije u stanju da prihvati gubitak. Umesto da dozvoli da iskustvo promeni nju, ona želi da stvarnost bude drugačija nego što jeste, želi da se vrati unazad, kao da se gubitak nije ni dogodio.

Problemi sa razvojem sposobnosti za konstantnost objekta refletuju se na brojne načine u sposobnosti osobe da voli. Navešćemo neče od najčešćih manifestacija.

Poremećaj optimalne distance

U zdravom odnosu između ljudi potrebno je da postoji optimalna distanca. Sposobnost da se zadrži optimalna distanca zasnovana je na paradoksu. Uzmimo, na primer, ljubavni odnos. Sa jedne strane, ljubavnici, da bi bili bliski i bili zajedno, moraju da tolerišu relativni gubitak autonomije i samodovoljnosti (da se uklapaju, nalaze kompromise u različitim potrebama...). Sa druge strane, oni moraju da prihvate i nezavisnost drugoga, različitost, drugačija shvatanja, navike i potrebe, kao i to da su odrastali u drugačijim uslovima, imali drugačije roditelje, stilove vaspitanja, življenja...Kapacitet za optimalnu distancu znači sposobnost da se bude prilično blizak sa nekim, a opet svoj...kao i da se to isto dopusti i partneru. Biti i zavistan i nezavistan u isto vreme. Osećati jasne granice između sebe i drugoga. Poštovati sopstvene i tuđe granice. To je veliki problem za osoba sa nerazvijenom konstantnošću objekta.

Ako osoba nije uspela da uspostavi trajnu unutrašnju povezanost sa svojim primarnim objektima, u kasnijim odnosima će težiti da se prekomerno oslanja na druge, težiće da se kači, lepi, kontroliše osobe za koje se vezuje. Sa druge stane, zbog prekomerne potrebe da se stopi sa drugim, plašiće se vezivanja i gubljenja sebe u vezi. Takve intenzivne suprotne težnje onemogućavaće osobi da u svojim odnosima sa ljudima održava optimalnu distancu. Distancu na kojoj se postiže bliskost sa drugim i zadržava sopstveni identitet.

Probleme sa održavanjem optimalne distance najbolje možemo videti u ekstremima, kod osoba koje imaju ozbiljne poremećaje ličnosti. U ekstremima možemo jasnije prepoznati mehanizme koji postoje i kod “normalnih” ljudi, ali su manje uočljivi. Problemi u održavanju optimalne distance u osnovi imaju “potreba-strah” dilemu - ”želim da se stopim sa objektom ljubavi - ali se plašim da ću izgubiti sebe, da ću biti ugrožen ili uništen u tom odnosu”. Snažna potreba za simbiozom suočena je sa snažnim strahom od stapanja. Osobama sa izraženom potreba-strah dilemom intimnost predstavlja rizik da ih drugi proguta, da potpuno izgube sopstvenu individualnost, ili da osete da su užasno zavisni, povredljivi i odbačeni, dok rastavljenost znači osudu na usamljenost koju ne mogu da podnesu. To je, kao u igri „domine“, pozicija „duplo golo“ - ni jedan ishod nije dobar. Ovo dovodi do različitih kompromisa, specifičnih strategija u pokušajima da se razreši „nemoguća situacija“. Kakve su to strategije kojima ljudi sa problemima konstantnosti objekta pokušavaju da reše „potreba-strah“ dilemu?

Granična ličnost nastavlja da se kreće napred-nazad, stalno je na „klackalici“ između zbližavanja i bežanja, simbioze i odvajanja. Veze ovakve osobe su haotične, ispunjene dramom “velikih ljubavi” i “velikih razočarenja”, periodima idile i periodima mržnje ili bežanja od voljene osobe, čestim dramatičnim prekidima i dramatičnim “pomirenjima”. Takve svoje odnose, uglavnom, opisuju rečenicama kao što je “ne mogu sa njim, ne mogu bez njega”. Veza oscilira između simbioze u kojoj se partneri zalepe jedno za drugo, ne daju jedno drugome da “diše”, izoluju se od spoljašjeg sveta, kao da “postoje samo oni u nekoj čauri”, a potom slede faze u kojoj postoji snažna potreba da se pobegne od takve veze. U roditeljstvu, takve osobe su nepredvidljivi roditelji, oni koji su u stanju da “deci daju sve” u nekim momentima i da budu odbacujući, grubi i neosetljivi u drugim.

Ličnost narcističke organizacije može da ostane odana duže i da ređe pokazuje takve oscilacije. Međutim, strategija osobe sa narcističkim poremećajem je u tome da ona gradi dvostruka pravila za sebe i druge. Ne želi da se odrekne svoje potpune autonomije u odnosu, ali ni da prihvati to isto pravo za partnera, da prihvati njegov odvojeni mentalni život. Pod pritiskom svojih libidinoznih potreba narcistična osoba prilazi previše blizu drugoj osobi i tada, braneći se od sopstvene agresivnosti koju bliskost pokreće (zbog straha od bliskosti, duboke ambivalencije koju nosi u sebi), povlači se i postaje hladna i distancirana. Nasuprot zrelom ljubavnom povezivanju koje se postepeno produbljuje, narcističko povezivanje je karakteristično po tim ciklusima intimnosti zasnovanoj na potrebi - i defanzivnog povlačenja. Karakterne osobine narcističke ličnosti odražavaju fantaziju „grandioznog selfa“ (fantazije o sebi u kojima su spojene i smešane predstave o sebi, idealnom selfu i idealnom objektu - bez razgraničavanja realnog i idealizovanog doživljaja sebe, i doživljaja sebe i idealizovanog roditelja - narcis je, u svojoj grandioznoj slici o sebi - sve to). Održavanjem tih fantazija grandioznog, samodovoljnog sebe kome nisu potrebni drugi, narcistična osoba izbegava užas unutrašnjeg sveta u kojem doživljaj konstantnosti objekta ne može da se odži. Patrološki grandiozni self je sekundarna struktura koja služi da nekako održi nedostatak konstantnosti objekta.

U realnim životnim situacijama, problemi sa optimalnom distancom kod narcistične osobe se ispoljavaju tako što ona “mami”, “lepi” druge za sebe, zavodi ih da joj se dive i obožavaju je, a potom postaje hladna i odbacuje one koji joj se dive, ili čini sve da potpuno vlada njima, da ih podredi svojim potrebama. U ljubavnim relacijama koje grade takvi ljudi, “sve se vrti oko njih”. Oni zadiru duboko u granice drugoga, a ne dopuštaju ulaženje u njihove granice. Ljubavni odnos sa narcisom uglavnom prolazi kroz sledeće faze:

A. Faza udvaranja: Prepun je pažnje i obzira za potencijalnog partnera. Idealizuje mogućeg partnera. Preteruje, ulepšava i laže o svojim ličnim postignućima da bi se predstavio kao jedinstven i privlačan. „Prodaje“ sebe porodici i bliskim prijateljima potencijalnog partnera.

B. Bračna faza: Postaje progresivno kritičan i obezvređujući prema supružniku i njegovoj ili njenoj najbližoj porodici. Kompetitivan/na je sa supružnikom za pažnju i divljenje drugih, uključujući decu. Pokušava da kontroliše supružnika kroz psihološku i emocionalnu manipulaciju, komunicirajući bes i prezir kada se supružnik ponaša nezavisno ili čak kada iskaže mišljenje koje je drugačije od njegovog ili njenog. Pokušava da kontroliše supružnika donošenjem svih važnih odluka vezanih za porodicu, posebno onih koje se odnose na finansije. Postaje emocionalno udaljena od supružnika.

Odbija da preuzme fer i razuman deo bračnih odgovornosti. Ili zanemaruje svoju decu ili pokušava da stekne pažnju i divljenje drugih kroz decu. Uključuje se u tajne, neiskrene i neprimerene veze van braka.

C. Faza razvoda: Postaje besan i nasilan kada se supružnik suprotstavi njegovim preterivanjima, ulepšavanjima i neiskrenostima. Krivi supružnika za sve probleme u vezi i braku. Kroz laži i distorzije istine pokušava da okrene članove porodice i zajedničke poznanike protiv supružnika. Prebacuje svoju zavisnost od supružnika na druge strane, van braka i porodice. Oseća da zaslužuje nesrazmernu proporciju bračne imovine. Upotrebljava iskrivljavanje istine, prinudu i prevaru da bi obezbedio materijalnu imovinu stečenu u braku. Koristi decu kao oružje da bi povredio supružnika i da bi stekao prednost nad supružnikom u nepravednoj raspodeli bračne imovine. Kada je razvod okončan, hostilan je prema supružniku i povlači se iz odnosa sa decom.

Roditeljska ljubav osoba sa narcističkim poremećajima ličnosti (nedostatkom konstantnosti objekta - problema sa optimalnom distancom) pokazuje dva tipična obrasca: zanemarivanje dece ili tretiranje dece kao narcističkog produžetka. Deca (jednog ili oba) roditelja sa ovim stanjem imaju tendenciju da opisuju jedan od dva obrasca tretiranja.

U ekstremnim scenarijima, roditelji sa narcističkim poremećajem ličnosti zanemaruju ili čak zlostavljaju svoju decu. Samocentriranost, nedostatak empatije i njihova potreba za konstantnim divljenjem ne uklapaju se dobro sa realnošću brige za decu i podizanjem dece. Naravno, ljudi sa ovim stanjem, zbog nedostatka empatije i samocentriranosti, imaju teškoće da izađu u susret emotivnim potrebama svog deteta.

U drugom tipičnom obrascu, roditelj eksploatiše dete kao produžetak svog samopouzdanja. U ovom tipu ponašanja, dete postaje narcistički produžetak roditelja, i roditelj pokušava da oblikuje, manipuliše i kontroliše svoju decu na načine koji će mu doneti pažnju i divljenje. Nerazdvojno sa ovim obrascem roditeljstva je i to da roditelj ima malo obzira za unutrašnji svet, osećanja, sklonosti i aspiracije svog deteta. Čest je slučaj da roditelj govori svom detetu šta treba da želi, šta treba da oseća i kako treba da reaguje – a sve u cilju grandioznosti roditelja. Roditelji sa narcističkim poremećajem ličnosti će se previše identifikovati sa svojom decom, posebno u situacijama koje uključuju javne nastupe. Živeće posredno kroz postignuća njihove dece, posebno one koja imaju posebne talente, kao što su talenti za umetnost ili sport (“Tenis mama ili tata”, “roditelj menadžerdeteta”...). Kao što smo rekli, njihove granice su zatvorene (niko ne može da utiče na njih), ali probijaju granice drugih i tretiraju ih kao produžetak svojih granica. Tako se “stapaju”, ali na račun individualnosti druge osobe.

Naravno, i normalni roditelji vide svoju decu kao svoj produžetak, mogu biti ponosni na njih i njihove uspehe, što je preduslov da deca razviju dobro samopoštovanje.Međutim, većina roditelja uspeva realizmom da ublaži narcističko ulaganje u sopstvenu decu. Oni uspevaju da vide svoje potomstvo kao posebna bića, sa vlastitim projektima, čija svrha nije samo da ispune nade i ambicije roditelja.U stanju su da se diferenciraju od sopstvene dece, i ne tretiraju ih kao produžetke sopstvene grandioznosti. Narcistični roditelji, sa problemima konstantnosti objekta, koji pokušavaju da nadkompenzuju nesposobnost za stvarnu objektnu povezanost osećanjem grandioznosti i posebnosti, ne mogu a da ne govore o svojoj deci, posebno ako su uspješna, čime izazivaju zavist i zamor slušalaca. Slično tome, oni čija se konverzacija sastoji uglavnom od isticanja vlastitih postignuća, bogatstva i poznanstava sa važnim i uticajnim ljudima, često time kompenziraju osećaje beznačajnosti i manje vrednosti. Njihove rečenice pune su imenica "ja" i "moje", primarna im je potreba da budu u središtu pažnje, ali vrlo malo se zanimaju za život i reakcije svoje publike. Mogu biti zabavni i fascinantni, ali katkad su nepodnošljivo dosadni. Ali, oni mogu izazivati i zavist, jer većina nas ima ostatke narcizma koje smo potisnuli u procesu razvoja, ali nikada ih nismo odbacili, nego samo delomično nadišli u korist opipljivijih zadovoljstava objektnih odnosa. Narcistične osobe, u ljubavi, odustaju od nade u uzajamnost u odnosima i oslanjaju se na moć i uveravanje ili zavođenje kako bi stekle pristup objektima, pristup koji daje osecaj sigurnosti i zadovoljstva.

Zamena bliskosti i intimnosti osećanjem posebnosti i grandioznosti čini narcistične osobe veoma osetljivima na povrede slike o sopstvenoj posebnosti, što predstavlja poseban problem u sposobnosti narcističnih osoba da vole. Sujetni su i lako se osete povređenima, što izaziva “narcistički bes”. U ljubavnim “scenama”, prepuštaju se izlivima gneva kad god se osete ugroženima (taj gnev ćesto tumače kao “iskrenost”, slobodno i otvoreno ispoljavanje emocija). Kao da taj gnev nudi određenu meru sigurnosti narcističnoj osobi koja je, u suštini, usamljena i lišena osnove sigurnosti (konstantnosti objekta). Narcis je uhvaćen u zamku čije su granice, s jedne strane, potreba da se oseća posebnim (kao nadoknada za sigurnu unutrašnju povezanost) a, sa druge strane, imperativna potreba za prilagođavanjem stvarnosti. On pokušava da stvori svet koji će pojačati njegov osjećaj posebnosti i važnosti ali, ispod toga, vreba očaj, depresija i osjećaji beznačajnosti.

Opisana su dva suprotna klinička modela narcizma: narcisi "debele" i "tanke" kože, ili "neosjetljivi" i "hiperosjetljivi" narcisi. Neosetljivi narcisi nemaju razumevanja za tuđe osećaje i svojom arogantnom i sebičnom okrutnošcu “gaze preko leševa”. Ponašaju se pompezno i egzibicionisticki. Hiperosjetljivi narcisi su stidljivi, inhibirani i usmereni na sebe u svojoj ranjivosti na odbacivanje ili kritiku. Čini se kao da im "nedostaje jedna koža" i tako ih je lako emocionalno povrediti, da je njihovo Ja tema svakog susreta. Ta dva tipa narcističkih poremećaja nisu uzajamno toliko isključivi. I hiperosjetljivi su mnogo manje krhki nego što se čini, jer se ispod njihove ranjivosti krije snažan gnev, dok naizgled neosjetljivi ljudi u terapiji često otkrivaju prazninu i očaj.

Klinički fenomen narcizma može se smatrati pokušajima da se sebstvo koristi kao surogat sigurne osnove (umesto povezanosti sa objektom, investira se u nerealnu sliku sebe -kao u osnovu sigurnosti). Za hiperosjetljivu, "ehoičnu" osobu, to znači smatrati svoje telo ili sebstvo sigurnom osnovom, sve više prianjati uz njega, investirati se u njegov izgled i zdravlje, jer što se jače prianja uz njega, tim više ono postaje upitno kao izvor sigurnosti, a zbog toga prianjanje postaje još jače. Neosjetljivi narcis postiže delimičnu sigurnost na drugi način. Očajavajuci zbog nemogućnosi uzajamnosti, on se oslanja na uveravanje, manipulaciju i moć kako bi održao nekakav odnos sa drugima. Njegova vlastita bazična bespomoćnost stvara nepodnošljivu zavist, čime se, zauzvrat, podstiče zavist i u drugima, te se tako pribavlja njihova pažnja, premda izdaleka.

Potreba da se pokažu kao savršeni i grandiozni često se vezuje i za seksualnost. Muškarci mogu biti zaokupljeni penisom, bilo svojim ili tuđim, i svime što simbolizuje veličinu i moć penisa (titule, automobili...). Uženskom narcizmu katkad se idealizira celo telo, uz užas i očaj kad se pojave znakovi nesavršenstva. Fantazije o vođenju ljubavi s bogatim i slavnim muškarcima na egzotičnim mestima verovatno su bezopasan izraz normalnog ženskog narcizma, ali neke žene su izrazito podložne moćnim muškarcima i ostaju u takvom stanju, bez obzira na to koliko pate zbog toga. I kod muškaraca i žena sa narcističkom strukturom ličnosti često je i izbor partnera narcističan, u smislu odabira "trofejnog partnera" čija je glavna psihološka uloga da pojačava subjektov narcizam podsticanjem žudnje u drugima (izazivanje zavisti kod drugih). Međutim, i taj “trofejni partner” postaje objekt zavisti, i njemu narcistična osoba zavidi. U "destruktivnom narcizmu" osoba oseća takvu ugroženost postojanjem ljudi izvan sebe od kojih zavisi, i oseća takvu zavist prema njima da, kako bi održala svoj svemoćan položaj "gospodara svega svoga", mora uništiti objekt - osobu koju “voli”, zapravo od koje zavisi. Patološki aspekti narcizma - ponašanje prema drugima kao prema sredstvu za ostvarenje cilja, okrutna usmerenost prema sebi, manjak empatije - sve su to manifestacije te zavidne potrebe da se porekne važnost objekta.

Prema Kernbergu (1970a), narcis kaze: “Ne moram se bojati da cu biti odbačen zato što nisam ostvario svoje idealno ja, što bi jedino omogućilo da me voli idealna osoba koju zamišljam da bi me volela. Ta idealna osoba, moja idealna slika te osobe i moje stvarno sebstvo su jedno, i to je bolje od idealne osobe za koju želim da me voli, tako da mi više nikada ne treba niko drugi. “

"Narcistički gnev" još je jedna važna pojava vezana uz narcizam i problem konstantnosti objekta. Narcis je možda uspeo da konstruiše svet manje ili više prema svojim potrebama, u kojem razne dvorske sluge drže "njegovo veličanstvo dete" kao kap vode na dlanu, ili barem uspeva da obnovi prolazne osećaje narcističkog blaženstva uz pomoć droga, alkohola ili seksa, ili pak kupovanjem luksuzne robe. No, stvarnost će se nametnuti pre ili posle. Narcisi otkrivaju da svoje potrebe moraju uravnotežiti s tuđima, da oni koji im pomažu nisu motivisani samo posvećenošcu njima, nego i nužnošcu zarađivanja za život, svojim potrebama ili, jednostavno, da stvarnost ima vlastitu logiku i ne pokorava se uvijek diktatu ljudske volje. Takve pojave, u većoj ili manjoj meri, mogu izazvati izliv narcističkoga gneva. Narcistične osobe se često prepuštajuizlivima gneva kad god se osjećaju ugroženima (posebno sa bliskim osobama, tamo gde osećaju da smeju), kao obliku "kompenzacijske aktivnosti". Kao da im taj gnev nudi određenu meru sigurnosti protiv unutrašnjeg osećanja bespomoćnosti, prazine, nedostatka bazične sigurnosti. “Kad sam besan, nisam bespomoćan”. Ispod narcistickoga gneva leži "narcisticka ranjivost".

Postoje izvesne sličnosti, ali i razlike, u načinu na koji vole (održavaju optimalnu distancu), osobe sa graničnom organizacijom ličnosti i narcistične osobe. Pravi narcis je gotovo u potpunosti usmeren na sebe, a spoljašnji svet se okreće oko njegovih potreba i želja. Osobe granične organizacije (borderline) imaju momente neke brige za druge, ali sa velikim ekstremima oprečnih emocija. Ako bismo ih poredili po osetljivosti na kontinuumu osetljiv -neosetljiv, narcistična osoba bi bila na kraju neosetljivost za druge, a granična na ekstremu osetljivosti. Narcistična osoba očekuje od drugih da se okreću oko njenog univerzuma kao zavisni sateliti, dok granične osobe pokušavaju da uđu u univerzum druge osobe, da se spoje sa njim i postanu jedan univerzum. I jedni i drugi su ekstremno osetljivi na sliku o sebi i ekstremno uplašeni od odbacivanja, ali sa tim izlaze na kraj na drugačiji način. Granična osoba će se zalepiti za partnera, dok će narcistična osoba manipulisati partnerom i činiti ga zavisnim, ali će ga uvek prva napustiti kako joj se ne bi desilo da bude napuštena. I jedni i drugi su zarobljeni u sopstvenom univerzumu, sa malo ili ni malo obzira za druge (drugi su produžetak njihovih potreba) i to kako njihovo ponašanje utiče na druge. Narcis je zakačen za svoj self imidž i može da kontroliše svoje emocije, dok je borderlajn zakačen za svoje neposredne potrebe i nema kontrolu nad sopstvenim emocijama. Iako su osobe sa graničnom patologijom sposobne za empatiju (mogu biti veoma senzitivne), ta empatija je parcijalna. Mogu da empatišu sa drugim samo ako se on uklapa u njihove potrebe, ako drugu osobu doživljavaju kao “dobar objekt”, onaj koji zadovoljava.

Svako koga je podizala neka granična ili narcistična ličnost ima tendenciju da bude privučen od partnera koji ima takve osobine, jer je utrenirana da odgovara njihovim potrebama. Naravno, postoji i snažna kontratežnja da se pobegne iz takvog odnosa.

Paranoidna ličnost se ježi od svake promene distance koju iniciraju drugi (Akhtar, 1990) i nastoji da se oslanja na ’pouzdanost’ svog straha da će ga drugi izdati (Blum, 1981). Kada oseti bliskost i potrebu za drugim, paranoidna ličnost kreće sa paranoidnim strahovima u odnosu na objekt ljubavi, koji je održavaju na distanci od njega. Međutim, u isto vreme, umesto realne emotivne povezanosti, održava fantaziju o specijalnoj, magičnoj povezanosti sa objektom (imaju iste misli, neprekidno su jedno drugom “u glavi”…).

Paranoidna osoba ima blisku i duboku povezanost sa objektom koji nije konstantan, ambivalentno voljenim objektom koji je, ujedno, i potreban i persekutivan (progoniteljski). Voli se i mrzi. Objektu koji nije konstantan se ne može dozvoliti da ima nezavisnu egzistenciju. On se mora kontrolisati. Ovde se ne radi o realnoj, emotivnoj bliskosti sa spoljašnjim objektom, već o grčevitim pokušajima da se, fantazijama o specijalnim, magičnim oblicima povezanosti, nadoknadi nedostatak konstantnosti objekta. Koliko je snažna potreba za objektom, toliko je jak i strah od gubljenja sopstvenosti, kontrolisanosti i izdaje ili odbacivanja. Dok osobe granične organizacije ličnosti „rešavaju” potreba-strah dilemu lepljenjem (u kombinaciji sa bežanjem), narcistični upadom u drugoga, držanjem drugih u svojoj orbiti, osobe sa paranoidnim poremećajem ličnosti drže druge na velikoj distanci, ali sa njima se „umrežuju” u svojoj fantaziji, drže ih „online” u izmišljenim oblicima specijalne povezanosti koja je zamena za realni odnos.

Uspešan proces separacije - individuacije sa uspostavljanjem sigurnih granica između sebe i objekta i formiranje nezavisnog selfa i identiteta neophodni su uslovi za kapacitet za intimnost. Zdrava sibiotička faza, sa jedne strane, stvara snažnu unutrašnju povezanost i osposobljava osobu da može da bude sama (Winnicot, 1965) a, sa druge strane, bez tog osećaja spojenosti osoba ne može stvarno da bude intimna sa drugim. Taj kapacitet ne može da se razvije ako majka nije emotivno dostupna i ako nije nenametljiva. Intimnost nije moguća bez doživljaja stapanja (Ericson, 1963) jer ona zahteva da osoba izloži svoj unutrašnji, privatni self voljenom biću («da se otvori») i preklopi svoje Ego granice sa drugim (Kernberg, 1995). To zahteva propustljive Ego granice i sposobnost da se toleriše privremeni gubitak selfa i osećanje koje briše granice između sebe i drugoga (Davis, 1988). Zbog toga je, u doživljaju osoba koje se nisu nikada adekvatno odvojile od simbiotičkog jednistva sa objektom i individuirale, dakle, dostigle izvestan stepen konstantnosti objekta, intimnost ekstremno opasna. Njima normalna želja za ugodnim stapanjem može biti izvor najintenzivnije opasnosti jer preti totalnim gubitkom nezavisnog subjektivnog postojanja (Adler, 1985). Kao posledica tog straha od gubljenja sebe u intimnom odnosu, oni se često povlače iz intimnih odnosa, što je Guntrip (1969) nazvao «šizoidnom dilemom» koja nastaje iz straha da se bude «progutan», «zarobljen», «absorbovan», «ugušen», «svezan», «kontrolisan»…(Ehrenber, 1975).

Sa druge strane, kod onih koji nisu adekvatno prošli kroz proces separacije - individuacije, postoji i intenzivan stah od odbacivanja. Za njih gubitak objekta može biti dožviljen kao potpuno raspadanje ili uništavanje selfa («ne postojim bez tebe», «umro bih bez tebe»). To je drugi razlog zbog kojeg se ovakve osobe plaše da uđu u intimne odnose, jer ne žele da učine sebe povredljivima na odbacivanje. Kako nisu nikada dostigli stabilan pozitivan odnos prema sebi i osećaj sopstvene vrednosti i važnosti za drugoga, one se plaše intimnosti predviđajući da će druga osoba lako izgubiti interesovanje za njih, zamoriti se od njih i verovatno ih odbaciti (Cohen & Sherwood, 1991).

Iako su i strah od «ugušivanja» i strah od odbacivanja (izdaje) dominantni «strahovi blizanci» kod onih koji nisu dostigli konstantnost objekta, stepen u kojem jedan ili drugi strah inhibiraju kapacitet za intimnost zavisi od toga dokle je osoba stigla na razvojnoj liniji prema uspostavljanju sopstvene individualnosti. Ako je zarobljena u periodu pre uspostavljanja sigurnih Ego granica, biće snažniji strah od gubljenja sebe u odnosu. Ako je zaustavljena u kasnijoj fazi, nakon uspostavljanja makar rudimentarnog osećanja sebe, biće snažniji strah od odbacivanja (Masterson, 1976, 1988). Kako ne postoji „perfektno“ materinstvo, svi ljudi se, u izvesnom stepenu, bore sa anksioznostima koje su karakteristične za „paranoidno-šizoidnu“ poziciju u razvoju.

U ovoj poziciji dominantan doživljaj je paranoidan - objekt se doživljava kao progoniteljski. Taj doživljaj je rezultat arhaične detinje mržnje (posledice frustracije) koja je, originalno, projektovana na prvi objekt, majku. Objekt u kojega je projektovana mržnja (projekcija funkcioniše tako što se osobi u koju projektujemo naša osećanja pripisuju namere koje smo mi imali - ako ja mrzim nekoga-onda on mrzi mene i želeće da me povredi) postaje progonitelj. Kada postoji „dovoljno dobro materinstvo“, uz predominaciju „dobrih“ nad „lošim“ iskustvima, ova pozicija postepeno slabi i dolazi do sledećeg razvojnog procesa nazvanog „depresivna pozicija“ (Segal, 1964) u kojoj dete doživljava majku kao celinu (ne korisati više mehanizam cepanja na „dobru“ i lošu“ majku) i javlja se potreba za reparacijom -potreba da svojom ljubavlju dete ublaži negativna osećanja (zbog kojih se oseća tužno-depresivno) i nadoknadi zamišljenu štetu koje je nanelo voljenom objektu. Međutim, iako originalni intenzitet paranoidne anksioznosti slabi, u depresivnoj poziciji i nakon nje, on se nikad u potpunosti ne preraste. Ostaje kao potencijal koji se može aktivirati pod određenim stresnim uslovima i kasnije u životu, pa osoba može doživljavati stvarnost kroz „paranoidno -šizoidne“ naočare (Capponi, 1979). Intimnost može izazvati te paranoidne anksioznosti posebno ako su rani razvojni nedostaci onemogućili razvoj bazičnog poverenja (koje uključuje poverenja u integritet granica Ja - drugi). Bez bazičnog poverenja je teško spustiti „odbrambene zidove“.

Što je jača primitivna mržnja prema ranom objektu, i ti „odbrambeni zidovi“, mehanizmi odbrane, su primitivniji. Govorili smo o dominantnom primitivnom mehanizmu odbrane - cepanju doživljaja objekta na idealizovane „potpuno dobre“ i progoniteljske „potpuno loše“ objekte. Mada je idealizacija objekta ljubavi normalan, sastavni deo intimne privrženosti, kada se koristi u odbrambene svrhe ona je dizajnirana tako da zaštiti dijadu od ambivalencije. Odnosi te vrste su veoma krhki jer ne mogu da podnesu bilo kakva razočarenja. Kada dođe do nekog razočarenja idealizovani objekt se radikalno transformiše u svoju suprotnost (loš objekt) i intimnost se pretvara u mržnju (Kenrberg, 1995). Prenaglašen i nerealan kvalitet idealizacije sprečava formiranje intimne veze jer intimnost zahteva realističnu percepciju drugoga. Iako elementi ljubavi i mržnje postoje u većini ljudskih odnosa, intimnost zahteva integraciju tih osećanja i sposobnost za toleranciju ambivalencije. (Kernberg, 1984). Drugi glavni odbrambeni mehanizam u paranoidno šizoidnoj poziciji, koji onemogućava intimnost, je projektivna identifikacija. Ova odbrana, koja je tesno povezana sa cepanjem, sastoji se u projektovanju neželjenih delova selfa (uglavnom destruktivnih) na druge osobe. Ta druga osoba se, zapravo, indukuje, navodi da se ponaša na način koji je u skladu sa tim projekcijama, a onda to dovodi do osećanja kod osobe koja je projektovala da mora da kontroliše drugoga jer ga doživljava kao pretnju. Ove primitivne odbrane dovode do nemogućnosti stvarnog kontakta, dijaloga, uzajamnosti i autentične povezanosti sa drugim. Intimnost je, pod tim uslovima, nemoguća.

Međutim, paranoidne osobe će, kao zamenu za nemogućnost stvarne intimnosti, kreirati nešto drugo - neku vrstu magične povezanosti (Auchincless & Weiss, 1992). Karakter paranoidne osobe se struktuira oko fantazija o magičnoj i konkretnosj povezanosti sa objektom. Te fantazije služe da se izbegne užas nedostatka konstantnosti objekta. Paranoidna osoba mora da održava te fantazije po svaku cenu, da bi izbegla nepodnošljivi osećaj ravnodušnosti između sebe i objekta. Paradoksalno, žrtvovanje granica između sebe i objekta koje je sadžano u takvim fantazijama čini dostizanje konstantnosti objekta još težim, jer se mobiliše sekundarna, defanzivna uloga agresije da bi se te iste granice selfa zaštitile. Objasnićemo detaljnije taj začarani krug u kojem se vrte osobe paranoidne organizacije ličnosti.

Suočene sa zastrašujućom unutarpsihičkom opasnošću, paranoidne osobe stalno teže sličnom konkretnom i magičnom iskustvu povezanosti sa drugima, ispoljavajući to u fantazijama, kojih se drže sa uverenošću, da su oni i drugi (sa kojima su povezani) isti, da misle iste misli, da mogu da međusobno znaju šta misle ili o čemu razmišljaju, bez razgovora...Razumevanje barijera ka efektivnom, realnom povezivanju i istraživanje fantazija koje teže ka alternativnoj, magičnoj povezanosti, ključno je za razumevanje paranoidnog stanja uma. Paranoidna osoba je uvek zavisna od mogućnosti povezivanja sa svetom objekata kroz taj specijalan način povezivanja, koji neparanoidne osobe koriste samo u stanju velikog stresa. Takve misli o specijalnoj povezanosti se ogledaju u njihovim komentarima kao što su: „nikada nisam morala da brinem o tome šta moj otac misli; oduvek sam znala da on i ja mislimo potpuno isto...“, ili „Ako ne promenim tekst koji mi vi govorite, vaše ideje će ući u moju glavu, i vi ćete moći da me kontrolišete...“, „Jedino što mogu da mislim je ono što znam da vi hoćete da kažem...“. Kako je, kod paranoidnih osoba, konstantnost objekta i sposobnost da vole nestabilna, umesto realnog vezivanja za objekte, oni zamišljaju specijalnu povezanost koju pokušavaju da održe kroz magijsko konkretno mišljenje. Mnoge paranoidne osobe su toliko zavisne od doživljaja te magične povezanosti jer osećaju da bi svako iskustvo, iako prolazno, u kojem oni ne bi razmišljali o objektu, ili objekt o njima, na neki magično povezani način, bilo identično sa totalnom emocionalnom ravnodušnošću. „Ako ne mislim stalno na tebe, ili ti na mene, ako ne mislimo isto, ako nismo neprekidno povezani na taj specijalni način, onda smo potpuno rastavljeni, ravnodušni jedno prema drugome“. Ako nema potpune, magične spojenosti, odnos je potpuno razoren. Self i objekt su kao „izgubljeni u ravnodušnom svemiru“. Takva specijalna neprekidna povezanost, naravno, duboko ugrožava njihovu slobodu i, paradoksalno, čini mogućnost realnog emotivnog povezivanja još opasnijom.

Fantazije o magičnoj povezosti su, dakle, centralne kod paranoidnog karaktera kao sekundarne strukture koje služe da zaštite paranoidnu osobu od anksioznosti zbog nedostatka konstantnosti objekta. One nisu fiksacija za paranoidnu poziciju, niti primarna nesposobnost da se odvoje predstave selfa i objekta, već nastaju kao naknadne, sekundarne odbrane, pokušaji parcijalnog defanzivnog spajanja predstava selfa i objekta da bi se izbegla anksioznost vezana za ideju o potpunom gubljenju veze sa objektom, ideja o potpunoj ravnodušnosti između objekta i selfa. Kada ta specijalna povezanost funkcioniše u odbrani od anksioznosti, kada je veza sa objektom doživljena pozitivno, ona uspeva kao delimična zamena za nesigurnu realnu emotivnu povezanost (nadoknađuje nedostatak konstantnosti objekta), ali je veoma krhka. Onda kada taj sistem specijalne povezanosti ne uspeva da nadoknadi realnu emotivnu povezanost, javlja se mržnja koja se intenzivira mehanizmom cepanja (objekt postaje „zao“, gube se njegove dobre osobine). Tada dominiraju paranoidne ideje progonjenosti, a ta specijalna povezanost bez granica postaje otvoren kanal za napade objekta na self (ideje da dugi direktno ulazi „u glavu“, čita misli, kontroliše, rastura iznutra...). Ako je kanal specijalne povezanosti ispunjen osećanjima, a agresija se, mehanizmom cepanja, potpuno odstrani, rezultat može biti euforija ili erotomanija.

Potreba za magičnom povezanošću dovodi do toga da paranoidna osoba mora da koristi projekciju kao mehanizam, jer projekcija omogućava „zadovoljavajuću simbiozu“ kroz fantazije stapanja. Gubljenje granica nije neželjeni usputni efekat projekcije, već deo namere projekcije. Paranoidna osoba ne projektuje samo zato da bi se oslobodila svesnosti konfliktnih želja, već da bi mogla da bude ista kao objekt, i da tako može da zna šta objekt misli -obezbeđujući, na taj način, osećaj bliske povezanosti. Takva upotreba projekcije je važna jer se jedan aspekt nedostatka konstantnosti objekta kod paranoidne osobe manifestuje u njenim poteškoćama u intuitivnom i empatičkom razumevanju drugih. Uprkos njihovoj preteranoj opreznosti, oni su uvek u mraku kada je u pitanju razumevanje unutrašnjeg života drugih. Ironično, paranoidni klijenti uvek teže da imaju neka posebna znanja o unutrašnjim iskustvima drugih, uverenja da mogu da „pročitaju“ šta drugi misle i nameravaju. Oni pokušavaju da druge razumeju kroz intelekt, umesto kroz empatiju. Često su fascinirani psihološkim testovima, uređajima za merenje fizioloških procesa (poligraf, EEG...) i raznim drugim mehaničkim načinima za upoznavanje drugih kao zamenom za emocionalno povezivanje.

Osnovni problem, kod paranoidnih osoba, koji proizilazi iz nedostatka konstantnosti objekta je, zapravo, netolerancija na ravnodušnost (Auchincless & Weiss, 1992). Kao dodatak fantazijama o tome da se misle iste misli sa objektom i da se poseduje specijalno znanje o mislima drugoga, paranoidne osobe, kako bi se osećale povezane, često pribegavaju tome da neprekidno misle na svoj objekt ili da zamišljaju kako objekt neprekidno misli na njih. Doživljaj da objekt stalno misli na njih je veoma očigledan kod paranoidnih osoba. Zaista, kad se susretnemo u životu sa ljudima koji su uvereni da su stalno u centru tuđih razmišljanja, obično smo u iskušenju da im kažemo: „Pa, nisi ti baš toliko važan ili važna...ne misle svi samo o tebi...“. I kada su misli progoniteljske, negativne po osobu, kada je „svi ogovaraju ili preziru...“, iza njih stoji megalomanski paranoidni doživljaj da objekti stalno misle o njima, koji je sekundarna odbrana i proističe iz potrebe za održavanje sistema magične povezanosti. Paranoidne ideje progonjenja nisu samo sistem koji služi da upozori paranoidnu osobu na opasnost od napada, već, takođe, koriste osobi da održi povezanost sa svetom objekata misleći stalno o njima ili verovanjem da objekti stalno misle o njoj. Netolerancija na ravnodušnost (jer ravnodušnost doživljavaju kao apsolutni prekid povezanosti) dovodi do neophodnosti takvih odbrambenih fantazija. Ili si magično povezan, ili si totalno odvojen - to je dihotomija paranoidnih osoba, njihov način cepanja.

Ta vrsta „ili-ili“ doživljaja (cepanja, raspadanja celovitosti objekta) može da se odvija po nekoliko različitih linija, ne samo po liniji ljubav - mržnja. Suprotnost ljubavi nije samo mržnja (kod paranoidnih je potpuna ravnodušnost, „svemirska ravnodušnost“). Frojd je (1915) zapazio da „ljubav nema samo jedan, već tri opozita. Kao dodatak antitezi „voleti-mrzeti“, tu je i druga „voleti-biti voljen“, i kao dodatak tome, voleti i mrzeti, uzeto zajedno, opozit su nezainteresovanosti ili ravnodušnosti.“ On je sugerisao da je polarnost „ljubav-ravnodušnost“ prva po pojavljivanju na razvojnoj liniji. Pošto ne može da ovlada polarnošću ljubav - mržnja, paranoinda osoba ne može da se osloni na emotivnu povezanost sa objektom, pa mora da održava tu povezanost na magičan i konkretan način o kojem smo govorili, ili da rizikuje da bude opasno odvojen od sveta objekata. Određen stepen ravnodušnosti (kada je partner okupiran nečim drugim), pod čime mislimo na emotivnu i kognitivnu odvojenost u službi autonomije i nezavisnosti, ključna je komponenta u zdravim i stabilnim objektnim odnosima. Za paranoidnu osobu je taj stepen ravnodušnosti nepodnošljiv.

Shizoidna ličnost se odlučuje za prividno povlačenje, dok zadržava intenzivnu zamišljenu vezu sa svojim objektima (Akhtar, 1987); (Fairbairn, 1952); (Guntrip, 1969). Umesto odnosa sa realnim osobama, šizoidna osoba rešava potreba - strah dilemu tako što se povlači iz realnih odnosa i živi kroz odnose koji se dešavaju samo u “njenoj glavi”.

      Antisocijalne i hipomanične ličnosti, iako se u biti ne posvećuju, veoma brzo razvijaju površnu bliskost sa drugima. Tendencija da se bude krajnje prilagođen drugima, pa čak i da se magično identifikuje sa njima, najbolje se vidi na primeru „kao da” ličnosti (Deutsch, 1942) i u osnovi je obmanjujućih tendencija kod svih osoba sa ozbiljnim patologijama karaktera (Gediman, 1985)...

Malo smo više prostora posvetili poremećajima optimalne distance koji su posledica nedostatka u sposobnosti konstantnosti objekta jer su problemi sa distancom veoma česta tema vezana za ljubavnu problematiku. Međutim, problemi održavanja optimalne distance nisu jedini problemi u sposobnosti voljenja koji su posledica nedostatka konstantnosti objekta. Navešćemo još neke:

Problemi sa opraštanjem

Problemi sa celovitošću i konstantnošću objekta se manifestuju i kroz patologiju sposobnosti za opraštanje. Akhatar (2002), u članku o opraštanju govori o opraštanju kao procesu (kao što je i tugovanje proces koji prolazi kroz određene faze). Fantazija o opraštanju, isto kao i fantazija o osveti, često postaje surova muka, jer običnim ljudima ne polazi za rukom da dosegnu do nivoa na kom bi bili sposobni da oproste. Narodna mudrost kaže da je praštanje sveto. Ali i sveto praštanje, u najvećem broju religija, nije bezuslovno. Pravi oproštaj ne može biti zagarantovan dok pojedinac ne potraži i ne prođe kroz priznanje, kajanje i restituciju (Herman, 1992, str:190). Osobe sa problemima celovitosti i konstantnosti objekta imaju poteškoće sa prolaženjem kroz ove procese.

Da bismo mogli da oprostimo, želja za osvetom mora biti prepoznata, a da bismo prihvatili oproštaj, odgovornost za štetu nanesenu objektima mora biti prihvaćena. Da bi nam bilo oprošteno moramo da prihvatimo loše elemente naše prirode, ali je neophodno da imamo dovoljno pozitivnih osećanja prema sebi kako bismo osećali žaljenje i želju da popravimo štetu (Steiner, 1993, str: 83).

Oprostiti nije isto što i zaboraviti. Zaboravljanje traumatičnog događaja, posebno u ranim fazama žaljenja, ukazuje na odbrambeno krivotvorenje unutrašnje i spoljašnje realnosti. Kada dobijemo oproštaj prestajemo da budemo preokupirani bolnim događajem. Međutim, iako je emocionalni doživljaj umanjen, sećanje na taj događaj ostaje na predsvesnom nivou i služi kao potencijalni signal Egu kada postoji mogućnost da se desi sličan događaj.

Govili smo već o teoriji Melanije Klajn i paranoidnoj i depresivnoj poziciji. U Klajnijaskoj terminologiji, oprostiti znači pomeriti se od paranoidne ka depresivnoj poziciji (Klein, 1948). U paranoidnoj poziciji (gde nema celovitosti objekta, već je doživljaj rascepljen) dobrotu pripisujemo sebi, dok su loša iskustva u potpunosti eksternalizovana. Svet posmatramo na crno-beli način. Mi smo žrtve, a drugi su prestupnici. Nepoverenje, strah, bes, pohlepa i bezobzirnost su predominantna stanja. Nasuprot tome, u depesivnoj poziciji postajemo svesni činjenice da nismo potpuno dobri i da drugi nije potpuno loš. Javlja se kapacitet za empatiju, kao i zahvalnost za ono što smo od drugog dobili. Javljaju se krivica i tuga, jer postajemo svesni da smo povredili drugog i želja za reparacijom. Kapacitet za testiranje realnosti se poboljšava i razvija se kapacite za reciprocitet u odnosima.

I u kliničkim i u društvenim okolnostima u odraslom životu tri su bitna faktora za razumevanje puta od traumatizacije do opraštanja: osveta, reparacija i ponovno razmatranje. Iako se smatra politički nekorektnom, neka vrsta osvete je, zapravo, dobra za žrtvu. Osveta vraća osećaj vladanja situacijom i poboljšava samopoštovanje. U realnosti ili u fantaziji, osveta dozvoljava žrtvi da oseti sadističko zadovoljtvo i preraspoređuje odnos libida i agresije u selfobjektnoj vezi. Nakon osvete, žrtva više nije nevina, a počinitelj nedela nije jedini okrutan; obe strane su i nanele i doživele bol. Ovakva promena stvara pozadinu za saosećanje s neprijateljom i, samim tim, umanjuje mržnju. Opraštanje nastupa nakon toga.

Sledeći faktor koji olakšava opraštanje je reparacija. Da bi se osoba oporavila od štete koja joj je nanesena, veoma je bitno da počinitelj prizna da je naneo štetu (Herman 1992; Madanes 1990). Priznanje poništava destruktivne posledice. Ako povredimo nekog, a onda dovodimo u pitanje njegovo viđenje povrede, činimo duplu štetu, jednaku ubistvu (Shengold, 1989). Priznanje da je šteta naneta poboljšava testiranje realnosti i olakšava žaljenje. Priznanje, dalje, ukazuje da počinitelj pokazuje znakove žaljenja, izvinjenja, i nudi da emotivno i/ili materijalno popravi štetu. To potvrđuje realnost žrtvinog bola i lek je za ranu.

Primljeno izvinjenje (i reparacija) poboljšava pecepciju žrtvinog Ega (“Bio sam u pravu kada sam opazio da nešto nije u redu”). Izvinjenje dozvoljava žrtvi da preuzme aktivnu ulogu u odlučivanju da li će, ili neće oprostiti, što poboljšava samopoštovanje koje olakšava proces žaljenja.

Traženje oproštaja i želja da mu bude oprošteno ukazuje da je subjekat postao svestan štete koju je počinio. Takođe ukazuje da je šteta dovoljno bitna za počinitelja da je on poželeo da je popravi. Traženje oproštaja, stoga, proizilazi iz kapaciteta za kajanje i iz libidinalne komponente saosećanja sa žrtvom.

Sada, kada smo razjasnili dinamiku procesa opraštanja, da se pozabavimo patologijom opraštanja i njenom vezom sa problemima celovitosti i konstantnosti objekta.

Patologija opraštanja

Kod neurotičnih osoba, Super –ego, koji nastaje kroz introjekciju spoljašnjih objekata, ponekad se ponovo projektuje u te spoljašnje objekte, kako bi se oslobodio osećanja krivice. Kompulzivne neurotočne osobe izbegavaju krivicu tako što traže da im bude oprošteno (Fenichel, 1945, str: 165).

Nesposobnost da se oprosti

Neki ljudi ne mogu da oproste. Ostaju kivni mesecima, godima a, ponekada, i celog života. Postaju gunđala i prepuštaju se hroničnoj mržnji, iako ne moraju da budu otvoreno osvetoljubivi. Dijagnostički posmatrano, ova grupa uključuje ozbiljne poremećaje ličnosti, posebno paranoidni, ozbiljni antisocijalni i maligni narcistički poremećaj ličnosti (Kernberg, 1989). Kada otvoreno žele da se osvete, ove osobe su destruktivne bez granica. Ovakva isključiva mržanja posledica je procesa cepanja (nesposobnosti za celovitost objekta) i doživljavanja objekta kao čistog zla.

Prerano opraštanje

Prerano opraštanje nalazimo kod osoba koje izgledaju preterano spremne da oproste i zaborave štetu koja im je počinjena. Opsesivni neurotičari sa tipičnom reakcionom formacijom, kao mehanizmom kojim se brane od agresije, spadaju u ovu kategoriju. Oni preterano brzo oprštaju drugima jer bi, u suprotnom, morali da se suoče sa osećanjima povređenosti i besa. Ovakvo konfliktno prerano opraštanje je kompromisna tvorevina između agresivnih impulsa i Super-ega koji zabranjuje ispoljavanje agresije i, kao takva, može biti klinički analizirana.

Izraženiji oblik preranog opraštanja nalazimo u modelu deficita. Osobe s tim problemom ne osećaju zadovoljstvo, nedostaje im zdrav kapacitet za ponos i ne mogu da mrze (Galdston, 1987). One ne umeju adekvatno da opaze da su prevarene. Imaju izrazitu glad za objektima i veoma su zavisne od drugih. Iz tih razloga su preterano spremne da oproste povrede i nepravde. Dijagnostički posmatrano, u ovoj grupi nalazimo slabe, bezvoljne, shizoidne i “kao da” (Deutsch, 1942) ličnosti koje su rasle okružene višestrukim i nepouzdanim negovateljima. Suprotno od cepanja kojim osoba koja mrzi projektuje sve loše u objekat, a sve dobro u sebe, ljudi sa ovom vrstom problema imaju obrnuti splitting - sve dobro projektuju u objekt za kojim žude, i ne mogu da percipiraju njegove loše strane (kao ni svoje dobre - što im oduzima kapacitet za ponos i dostojanstvo). Nedostatak konstantnosti objekta čini ovakve osobe preterano zavisnima, što im onemogućava da priznaju povredu od strane onih od kojih su zavisni.

Preterano opraštanje

Preterano opraštanje nalazimo kod mazohističnih osoba. One ponavljano opraštaju nepravde svojim mučiteljima i izgledaju kao da nikada ne uče iz iskustva. Žive u stanju zavisnosti sa sadistima ili osobama koje lako mogu postati sadisti (Berliner, 1958; Kernberg, 1992), ponavljano im se potčinjavaju i tolerišu poniženja i mučenje. Stanja međuzavisnosti u partnerskim vezama ilustruju mazohističku dimenziju preteranog opraštanja. Zavisnici od psihoaktivnih supstanci se ponašaju autodestruktivno u nadi da će droga na magičan način rešiti intrapsihičke problem. Analogno tome, zavisni partner ostaje beskrajno optimističan u pogledu mučne veze u kojoj se nalazi i nada se da će svojim preteranim opraštanjem popraviti tu vezu. Ovakvi oblici doživljavanja i ponašanja u tesnoj su vezi sa problemima optimalne distance o kojoj smo govorili kao manifestaciji nedostatka konstantnosti objekta.

Pseudoopraštanje

Ova psihopatološka grupa se odnosi na osobe koje lažno opraštaju. Na površini izgledaju kao da su oprostile neprijatelju, ali u unutrašnjosti nastavljaju da prigovaraju i nesposobne su da odtuguju (Sohn, 1999). Pojedinci iz ove grupe se služe mehanizmom cepanja svog psihičkog sveta na dva dela, nakon kog jednim delom uspevaju da prihvate realnost i prevaziđu povrede i nepravde, dok u drugom, psihopatološkom delu, zadržavaju omnipotentne fantazije u kojima su u stanju da ponište povrede iz prošlosti (Bion, 1957). Daljim korišćenjem mehanizma cepanja, ovaj drugi deo, s jedne strane, veruje da lepi dani koji su postojali pre povrede, zapravo, mogu da se vrate dok, sa druge stane, bezobzirno i osvetnički napadaju pretpostavljenog počinitelja nedela.

Paraleni model upravo opisanom je “iskarikirana skromnost” (Jones, 1913, str: 244), koju pronalazimo kod narcističnih osoba.

Pored toga, ove osobe imaju naglašeno antistocijalno ponašanje u kom pseudoopraštanje izranja iz laganja koje se proračunato koristi kao strategija. Staljinova opaska da je “osveta jelo koje je najbolje kad je posluženo hladno” i savet koji je Kenedi dao svom sinu “da ne treba da se ljuti, već da se osveti” oslikavaju oblike pseudoopraštanja.

Beskrajno traženje oproštaja

Pojedine osobe se beskrajno izvinjavaju za obične i svakodnevne greške. Takve osobe nose težak teret nesvesne krivice. Preterano izvinjavanje ih ne oslobađa zabranjenih i moralno neispravnih hostilnih i seksualnih želja koje se nalaze u njihovoj podsvesti. Uz to, čin preteranog traženja da im bude oprošteno sam po sebi može imati hostilne ciljeve i služiti kao skriveni mehanizam pražnjenja seksualnih impulsa. Jedan od Abrahamovih (1925) pacijenata je dao veoma jasan primer događaja iz svog detinjstva koji oslikava ovaj fenomen. Njegovo ponašanje iz tog vremena, iako naizgled puno krivice i pokajanja, zapravo je bilo mešavina hostilnih i mučiteljskih poriva. Takva osećanja su potajno veoma blisko povezana s masturbacijom, dok spoljašnjem svetu izgledaju kao da su povezana sa sitnim greškama koje je dete počinilo. Svako trivijalno “nedelo” je praćeno istom reakcijom. Dečak iz primera bi se lepio za svoju majku i beskrajno ponavljao: “oprosti mi, mama, oprosti mi!” Ovakvo ponašanje je oslikavalo njegovo stanje, ali je, zapravo, mnogo jače oslikavalo druge dve tendencije. Kao prvo, kroz beskrajno traženje da mu bude oprošteno, dečak je, zapravo, mučio majku. Dalje, u njegovom daljem razvoju je postalo sasvim očigledno da nije pokušavao da se promeni, već je ponavljano pravio greške, kako bi tražio oproštaj za njih. Ovaj obrazac je ometao i njegovu analizu. Štaviše, otkriveno je da je to ponašanje bilo imitacija ritma njegove masturbacije. Zabranjena seksualna želja se, na taj način, maskirala. (Abraham, 1925, str: 323-324). Ovakva ponašanja odslikavaju i probleme sa tolerancijom na ambivalenciju (dve strane ambivalentnih osećanja spojene u jednom aktu) o kojima ćemo detaljnije govoriti u delu o toj sposobnosti. Međutim, preduslov za razvoj sposobnosti tolerancije na ambivalenciju je razvoj celovitosti objekta.

Nesposobnost da se prihvati oproštaj

U veoma bliskoj vezi sa osobama koje se preterano izvinjavaju su osobe koje ostaju progonjene mesecima i godinama, i to uprkos činjenici da su im drugi oprostili. Izgledaju nesposobne da prihvate izvinjenje i muče se sa osećanjima krivice, depresivnosti i proganjajućom savešću. Analno regresivna hostilnost, kao i odbrambena reakcija protiv nje, lepo su ilustrovane u Čehovljevom delu “Činovnikova smrt”. Ruski službenik ceo život štedi kako bi došao do skupih mesta u boljševičkoj operi, da bi tamo kinuo i razmazao svoj nazalni sekret po čoveku koji sedi ispred njega. Izvinjava se i biva mu oprošteno. Međutim, nije sposoban da se smiri, i osećanje krivice ga tera da se ponavljano izvinjava. Čovek mu oprosti svaki put kad se ovaj izvini, mada, sa svakim novim izvinjenjem, “oštećeni” biva sve više iznerviran. Službenik mu šalje pisma, posećuje ga na poslu kako bi samo još jedanput zatražio oproštaj. Najzad, čovek postaje toliko besan da ga izbacuje iz svoje kancelarije. Te večeri, službenik odlazi kući, seda na kauč u svojoj dnevnoj sobi i umire.

                Očigledno je da nesvesna krivica igra veliku ulogu u životima ovakvih osoba “brutalnog super-ega i mazohističkih težnji”. Međutim, ono što znamo o poreklu takvog arhaičnog, progoniteljskog super ega, upućuje nas na mehanizam cepanja i projekciju agresije u progonitelje (progoniteljski super ego). Ovakva žestina super ega prema egu koji je načinio “neoprostivo zlo” posledica je nedostatka sposobnosti da se toleriše ambivalencija, i gubitka celovitosti objekta. Objekt se doživljava kao idealno dobar (da bi službenik ceo život štedeo za skupa mesta u operi, morao je idealizovati, preuveličati vrednost toga...zamišljati kako ga prisustvo tom “idealizovanom objektu” čini vrednim. Greška ga čini potpuno bezvrednim, i on ne zaslužuje oproštaj. Tražeći ga, on ne vidi osobu kojoj se izvinjava (ne oseća da je davi, nema nikakvu empatiju sa njenim potrebama. Ta osoba je parcijalni objekt, produžetak njegovih potreba), kao što ni sebe ne vidi kao celu osobu, već doživljava samo jedan aspekt sebe - onaj bezvredan, loš.

Nesposobnost da se zatraži oproštaj

                Osobe kojima nedostaje saosećajnost često ne traže oproštaj. Izgledaju kao da zaboravljaju nepravde i povrede koje su izazvale. Takav zaborav je često proizvod ozbiljnih deficita u super-egu, nedostatka ljubavi prema drugima i nesposobnosti da se zažali. U drugim slučajevima može biti posledica upornog poricanja sopstvenih mana. Takavo poricanje se postiže zahvaljujući paranoidnim anksioznostima (strahom da će osoba biti jako osramoćena ukoliko se izvini) i služi očuvanju samopoštovanja. Antisocijalne i narcistične osobe su sklone ovakvim ponašanjima (Akhtar, 1992, Kernberg, 1984). O nedostatku sposobnosti za empatiju već smo govorili kao o jednom od odraza deficita u sposobnostima celovitosti i konstantnosti objekta. Sa osobom koja nije doživljena kao celovito ljudsko biće se ne može empatisati. Ona je parcijali objekt, produžetak potreba subjekta, njegov selfobjekt (objekt koji vrši neku od funkcija umesto subjekta). Nedostatak celovitosti objekta je povezan sa nesposobnostima diferencijacije sebe i drugoga, neuspesima u procesu separacije i individuacije. Osoba koja se nije diferencirala od objekta doživljava ga kao produžetak svojih potreba. Objekt bi trebalo da oseća ono što i ona oseća. Nedostatak tolerancije na ambivalenciju (podnošenje suprotnih osećanja) i celovitosti objekta povezana je i sa nesposobnošću žaljenja, a nesposobnost žaljenja onemogućava da osobi bude žao i zbog onoga što je učinila drugome.

Neravnoteža između opraštanja drugima i sebi

                Psihopatologija je, takođe, očigledna kada postoji veliki rascep između mogućnosti da se izbalansira opraštanje drugima i samom sebi. Narcistične, paranoidne i antisocijalne osobe su spremne da se oslobode svake odgovornosti za štetu koju su počinile. One ili poriču ili opravdavaju svoja nedela. Lako opraštaju sebi, ali ne i drugima.

                Mazohistične osobe su sklone da urade suprotnu stvar. Zatvaraju oči pred nedelima koja su im počinjena i ostaju posvećene svojim mučiteljima. Opraštaju drugima, dok same sebe beskrajno kažnjavaju.

      I jedan i drugi oblik poremećaja baziraju se na određenoj vrsti mehanizma cepanja, nemogućnosti održavanja celovitost percepcije i doživljaja sebe i drugoga.

"Maligna seksualnost"

                      Traganje za idealnim objektom i simbiozom se, ponekad, povezuje sa pozitivnim stremljenjima edipalne faze - povezuje se sa seksualnošću. Spajanje reprezentacije 'dobre majke' sa onim što je u edipalnoj fazi željeni objekat (roditelj suprotnog pola) podstiče jaku čežnju koja se doživljava kroz izražene potrebe koje se nikako ne mogu dovoditi u pitanje. One se moraju zadovoljiti po svaku cenu - bez obraćanja pažnje na potrebe partnera. Ovakvi klijenti ne mogu da uzvrate ljubav, oni proždiru i troše plašeći se upravo toga da će se to što proždiru istrošiti. Tražeći utehu i kontakt, oni se bore s problemima infantilnog narcizma, separacije i simbioze.

                      Njihova „seksualnost”, zapravo, nema mnogo veze sa seksualnošću. Kroz intenzivne i neutoljive seksualne potrebe oni teže da zadovolje druge potrebe - potrebe za simbiozom, neutoljivu emotivnu glad iz oralnog perioda, narušenu narcističku ravnotežu...Spojene sa edipalnim čežnjama, dovode do ponašanja „seksualizovanih beba” koje nisu u stanju da vode računa o potrebama drugih, ne uzimaju ih u obzir...samo agresivno, lepljivo, nametljivo...traže ono što im treba. Takav transfer se, naravno, ne javlja samo u odnosu sa terapeutom, već i u drugim odnosima u životu takvih osoba.

Tabela 24-celovitost objekta i sposobnost za ljubav

Ispoljavanje nedostatka: nesposobnost da se integrišu pozitivne i negativne osobine ljudi, nerealnost doživljavanje sebe i drugoga. Česte i ekstremne smene emocija, idealizacije i razočaranja. Haotične i dramatične veze, prekidi i mirenja, stalno na „klackalici“ oprečnih emocija. Snažna potreba za spajanjem i strah od gubljenja sebe u vezi. Emocionalno preplavljivanje, nasilje. „Nedokazanost“, nesposobnost da se uvidi sopstveno ponašanje, izluđivanje partnera smenom ekstremnih emocija, impulsivne reakcije, nekontrolisane emocije. Sposobnost za empatiju parcijalna, samo kada se empatiše sa sličnim sebi, sa objektom koji se doživljava kao dobar. Partner se često oseća kao da nije ličnost, već predmet.

 Tabela 25-konstantnost objekta i sposobnost za ljubav

Literatura:

Abelson, R, P., &Rosenberg, M, J., (1958) Symbolic psychologic: A model of attitudinal cognition, Behavioral Science, 3, 1 – 13

Abraham, K. (1922). Manifestations of the Female Castration Complex, 1. Int. J. Psycho-Anal., 3:1-29

Abraham, K. (1925). Psychoanalytical notes on Coue's system of self mastery. In Clinical Papers and Essys on Psycho-Analysis. 36.327. London: Hogart Press, 1955.

Abraham, K. (1927).A short history of the development of the libido. In Selected papers of Karl Abraham (Douglas Bryan and Alix Strachey, Trans.). London: Hogarth Press. (Originalni rad je publikovan 1924)

Abrams, S. 1978 The teaching and learning of psychoanalytic developmental psychology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 26:387-406

Adler, G. (1985). Borderline psychopathology and its treatment. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Adler, G. 1981 The borderline-narcissistic personality disorders continuum Amer. J. Psychiatry 138 46-50

Akhtar, S. (1992). Tethers, orbits, and invisible fences: clinical, developmental, sociocultural, and technical aspects of optimal distance. In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues, ed. S. Kramer & S. Akhtar. Northvale, NJ:

Akhtar, S. (1994). Object Constancy and Adult Psychopathology. Int. J. Psycho-Anal., 75:441-455

Akhtar, S. (2002). Forgiveness. Psychoanal Q., 71:175-212

Akhtar, S. 1987. Schizoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 41 499-518

Akhtar, S. 1989 Narcissistic personality disorder, Psychiatric Clinics of North America 12 505-529

Akhtar, S. 1990a. Concept of interpersonal distance in borderline personality disorder (letter to editor) Amer. J. Psychother. 147 2

Akhtar, S. 1990b Paranoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 44 5-25

Akhtar, S. 1992b Broken Structures: Severe Personality Disorders and Their Treatment, Northvale, NJ: Jason Aronson.

Akhtar, S., & Byrne, J. P. 1983 The concept of splitting and its clinical relevance, Amer. J. Psychiatry 140 1013-1016

Alpert, A. (1949). Sublimation and Sexualization—A Case Report. Psychoanal. St. Child, 4:271-278

American Academy of Pediatric, 2008. Bright Futures Guidelines for Health Supervision of Infants, Children, and Adolescents—Third Edition, Edited by Joseph F. Hagan Jr. MD, FAAP; Judith S. Shaw, RN, MPH, EdD; and Paula Duncan, MD, FAAP

Anderson, L. & Krathwohl, D. A . (2001) Taxonomy for Learning, Teaching and Assessing: A Revision of Bloom's Taxonomy of Educational Objectives, New York: Longman

Arlow, J. Fantasy systems in twins. Psychoanal Q. 1960 Apr;29:175–199.

Assagioli, R. (1973.) The Act of Will. New York: Viking Press,

Auchincloss, E.L. and Weiss, R.W. (1992). Paranoid Character and the Intolerance of Indifference. J. Amer. Psychoanal. Assn., 40:1013-1037

Balint, M. 1948. On genital love In: Primary Love and Psychoanalytic Technique, New York: Tavistock, pp. 109-120 1959

Balint, A. (1949). Love for the mother and mother love, Int. J. Psychoanal. 30:250-258

Bandler, R. and Grinder, J. (1979). Frogs into Princes: Neuro Lingustic Programming: Introduction to Neurolinguistic Programming. Real People Press, Boulder.

Bartlett, F. 1973. Significance of Patient's Work in the Therapeutic Process. Contemp. Psychoanal., 9:405-416.

Beck, A.; Rush, J.; Shaw, B.; Emery, G. (1979). Cognitive Therapy of Depression. New York: The Guilford Press.

Beck, A.T.,(1975) Cognitive Therapy and the Emotional Disorders. Intl Universities Press

Becker, E. , 1973, Denial of Deth, Free Press, New York

Beebe, B. & Lachmann, F. (1988). The contribution of mother-infant mutual influence to the origins of self and object representations. Psychoanal. Psychol., 5: 305-337

Bergmann, M. S. (1971). Psychoanalytic observations on the capacity to love. In J. B. Mcdevitt & C. F. Settlage, eds., Separation-individuation: Essays in honor of Margaret Mahler. Madison, CT: International Universities Press.

Bergmann, M. S. (1980). On the intrapsychic function of falling in love. Psychoanal. Q., 49: 56-77

Bergmann, M.S. (1982). Platonic Love, Transference Love, and Love in Real Life. J. Amer. Psychoanal. Assn., 30:87-111

Bergmann, M. (1987). The Anatomy of Loving. The Story of Man's Quest to Know What Love is. New York: Columbia University Press,

Bergmann, M. (1988). Freud's three theories of love in the light of later development.Journal of the American Psychoanalytic Association,, 36: 653-672.

Bergmann, M. (2001) Finding an object. Mod. Psychoanal., 26: 3-13.

Berliner, B. (1958). The role of object relations in moral masochism. Psychoanal. Q., 27:38-56

Bernard, M. E. (1991) Staying Rational in an Irrational World, Albert Ellis and Rational Emotive Therapy, New York: NY, Carol Communications, Inc

Berne, E. (1964) Games people play. New York: Grove Press

Berne, E. (1976). Classification of positions. Transactional Analysis Bulletin Selected Articles from Volumes 1 through 9, 3. San Francisco: TA Press. (Original work published 1962)

Bettelheim, B. 1960, The Informed Heart, New York: Free Press of Glencoe

Bion, W. (1957). Differentiation of the psychotic from the non-psychotic personalities. Int. J. Psycho-Anal., 38:266-275.

Bion, W. 1967 Second Thoughts, New York: Jason Aronson.

Bion, W. R. (1962). Learning from Experience. London: Marsefield

Bishop, S. (2010) Develop your Assertiveness, Second Edition, Kogan Page, London

Bleuler, E. (1952), Dementia praecox (Joseph Zinkin, Trans). New York: International Universities Press. (Originalni rad je publikovan 1911)

Blos, P. 1967. The second individuation process of adolescence, Psychoanal. Study Child 22:162-186

Blum, H. P. 1981. Object inconstancy and paranoid conspiracy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:789-813

Bollas, C. (1987). The Shadow of the Object: Psychoanalysis of the Unthought Known. New York: Columbia Univ. Press.

Bloom B. S. 1956. Taxonomy of Educational Objectives, Handbook I: The Cognitive Domain. New York: David McKay Co Inc.

Bond, M. D., Gardner, S.T. Christian, J. & Sigal, J.J. (1983). Empirical study of self-defese styles. Archives of General Psychiatry, 40, 333-338

Bowlby, J. (1973). Attachment and Loss. Vol. II Separation. New York: Basic Books

Bowlby, J. 1969 Attachment and Loss Vol. 1 New York: Basic Books.

Bowlby, J. 1980 Attachment and Loss Volume 3 New York: Basic Books.

Brenner, C. 1982. The Mind in Conflict. New York: International Universities Press

Breuer, J., i Freud, S., 1895, Studies in Hysteria , New York: Nervous and Mental Disease Monographs, 1947

Buber, M. ( 1977) Ja i Ti. Beograd. Vuk Karadžić

Burngam, D. L., Gladstone, A. E. & Gibson, R. W. 1969. Schizophrenia and the Need-Fear Dilemma, New York: Int. Univ. Press.

Capponi, A. (1979). Origins and evolution of the borderline patient. In J. LeBoit & A. Capponi (Eds.),(1986) Advances in psychotherapy of the borderline patient (pp. 63-147). New York: Jason Aronson, Chasseguet-Smirgel

Cassidy, J., & Berlin, L. J. (1994). The insecure/ ambivalent pattern of attachment: Theory and research. Child Development, 65, 971-991.

Czander, W. 1993. The psychodynamics of work and organizations : theory and application. Guilford Press, New York

Chasseguet-Smirgel, J. (1964). Female Sexuality. New Psychoanalytic Views. London: Karnac Books.

Cohen, C. P., & Sherwood, V. R. (1991). Becoming a constant object in psychotherapy with the borderline patient. Northvale, NJ: Jason Aronson.

David, D., & Szentagotai, A. (2006). Cognitions in Cognitive- behavioral psychotherapies; toward an integrative model, Clinical psychology review 26, pp: 284-298, www. Sciencedirect.com

Davis, H. B. (1988). The self and loving. In J. F. Lasky & H. W. Silverman (Eds.). Love: Psychoanalytic perspectives (pp. 159-172). New York: New York University Press.

Deutsch, H. (1942). Some forms of emotional disturbance and their relationship to schizophrenia. Psychoanal. Q., 11:301-321.

Dryden, W, & Branch, R. (2008). The Fundamentals of Rational Emotive Behaviour Therapy, A Training Handbook, Second Edition, John Willey & Sons Ltd, West Sussex, England

Dryden, W, & Gordon, J (1990) Think Your Way to Happiness, Sheldon Press, London

Ehrenberg, D. B. (1975). The quest for intimate relatedness. Contemp. Psychoanal., 11, 320-331.

Ellis, A & Knaus, W, J (1979). Overcoming Procrastination, NY: New York, New American Library

Ellis, A, & Harper, R, A. (1975). A New Guide to Rational Living, Wilshire Book Company

Ellis, A. (2002) Overcoming Resistance: A Rational Emotive Behavior Therapy Integrated Approach, 2nd ed. NY: Springer Publishing

Erikson, E. H. (1963). Childhood and society. New York: Norton.

Eriksson, E. (1982). The Life Cycle Completed, W.W. Norton and Company, New York

Erikson, E. (1985) Identitet i životni ciklus, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

Escoll, P. J. 1992. Vicissitudes of optimal distance through the life cycle, In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues ed. S. Kramer. & S. Akhtar. Northvale, NJ: Jason Aronson, pp. 59-87

Fairbairn, W. R. D. (1941). A revised psychopathology of the psychoses and psychoneuroses Int. J. Psychoanal. 22:250-279

Fairbairn, W. R. D. (1952). Psychoanalytic Studies of the Personality, London: Tavistock

Fenichel, O. (1938). Problems of Psychoanalytic Technique, The Psycho Analytic Quaterly, Inc.N.Y. , str. 6.

Fenichel, O. (1945). The Psychoanalytic Theory of Neurosis, New York: W. W. Norton and Co.

Fenihel, O. (1961), Psihoanalitička teorija neuroza, Medicinska knjiga, Beograd, str. 186

Ferenczi, S. (1921). The further development of an active therapy in psycho-analysis, In Ferenczi, S. 1951 Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis ed. J. Rickman. London: The Hogarth Press. pp. 198-217

Ferenczi, S. (1926) Further Contribution to the Theory and Technique of Psychoanalysis, (Psychoanalysis of Sexual Habits); Institute of Psychanalysis and Hogarth Press, London.

Ferenczi, S. (1926a). The problem of acceptance of unpleasant ideas: advances in knowledge of the sense of reality, In Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis New York: Boni and Liveright, 1927 pp. 366-379

Ferenci, S. (1926b), Sunday Neuroses, in Further contribution to the theory and technique of psycho-analysis, pp174/177, London, Hogart Press (original work published 1918)

Fonagy , P. & Target, M. (1998). Mentalization: A protective factor and a focus of psychotherapy. Psychoanalytic Dialogues , 8 ( 1 ), 28 – 95 .

Fonagy , P. (2001). Attachment theory and psychoanalysis. New York : Other Press .

Fonagy, P. , Gergely, G. , Jurist, E. L. , & Target, M. (2002). Affect regulation, mentalization, and the development of the self . NY : Other Press .

Fonagy , P. , & Target , M. (2002). Early intevention and the development of self-regulation . Psychoanalytic Inquiry , 22 ( 3 ), 307 – 335 .

Fonagy , P. (2003) . The development of psychopathology from infancy to adulthood: The mysterious unfolding of disturbance in time . Infant Mental Health Journal , 24 ( 3 ), 212 – 239 .

Frankl, V. ( 1987) Nečujni vapaj za smislom: Naprijed, Zagreb,

Freud, A., (1946). The ego and the mechanisms of defence. New York, International Universities Press, 1966. (Original work published 1936)

Freud, S. (1905). Three essays on sexuality. Standard Edition VII.

Freud, S. (1908). On sexual theories of children. Standard Edition IX

Freud, S. (1909d). Notes upon a case of obsessional neurosis. SE, 10: 151-318.

Freud, S. (1910). A special type of object choice made by men. Standard Edition.

Freud, S. (1912). Recommendations to Physicians Practising Psycho-Analysis. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XII (1911-1913): The Case of Schreber, Papers on Technique and Other Works, 109-120

Freud, S. (1912b). On the tendency to degradation in the sphere of love. Standard Edition., 11: 178-190.

Freud, S. (1912-13/1953), Totem and taboo. Standard Edition., 13:IX.

Freud, S. (1914). On narcissism: An introduction. Standard Edition., 14: 69-102

Freud, S. (1915). Instincts and their vicissitudes, S.E. 14

Freud, S. (1915a) Observations on transference-love S.E. 12

Freud, S. (1917). Mourning and melancholia, Standard Edition 14:243-258 London: Hogarth Press, 1957

Freud, S. (1922) Beyond the Pleasure Principle Trans. by C. J. M. Hubback. New York: Boni & Liveright

Freud, S. (1923). The Ego and the Id. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XIX (1923-1925): The Ego and the Id and Other Works, 1-66

Freud, S. (1924). The dissolution of the Oedipus complex. Standard Edition IXX

Freud, S. (1926). Inhibitions, Symptoms and Anxiety. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XX (1925-1926): An Autobiographical Study, Inhibitions, Symptoms and Anxiety, The Question of Lay Analysis and Other Works, 75-176

Freud, S. (1930). Civilization and its Discontents, New York: W. W. Norton, 1961

Freud, S. 1931. Libidinal Types. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XXI (1927-1931): The Future of an Illusion, Civilization and its Discontents, and Other Works, 215-2201931,Libidinal Types )

Freud, S.(1933a [1932]). New introductory lectures on psycho-analysis. SE, 22: 1-182.

Freud S. 1957, New Introductoru Lecture on P.A. Hogart Press. London str.86

Freud, S. (1959). On the history of the psycho-analytic movement. In E. Jones (Ed.) & J. Riviere (Trans.) Collected Papers (Vol. 1, pp. 287–359). New York: Basic Books. (Original work published in 1914.)

Freud, S., (1963). Psychoanalysis and Faith, “The letters of S. Freud and Oscar Pfister, str. 126. New York, Basic Books

Frojd, S. (1976). Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska,. Str. 269

From, E. (1982). Samerhil za i protiv, zbornik, Prosveta, Beograd, str. 169 – 182.

From, E.(1990), Umeće ljubavi, Beogradski izdavacko-graficki Zavod, Beograd.

Galdston, R. (1987). The longest pleasure: a psychoanalytic study of hatred. Int. J. Psycho-Anal., 68:371-378.

Gediman, H. K. (1985) Imposter, inauthenticity, and feeling fraudulent, J. Am. Psychoanal. Assoc. 33:911-936

Gendlin, E. (1982). Focusing, New York: Bantam Books

Gesell, A. , Francis, I., Louis, B. Ames & Glenna Bullis (1977). The Child from Five to Ten. New York: Harper and Row

Gill, M. (1994). Psychoanalysis in Transition. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Glasser, W. (1965). Reallity therapy, New york: Harper & Row,

Glenn, J. (1991). Transformations in normal and pathological latency In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation, Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 171-187

Goldstein, K. (1948). Language and language disturbances. New York: Grune and Stratton)

Gorkin, M. (1984). Narcissistic Personality Disorder and Pathological Mourning. Contemp. Psychoanal., 20:400-420

Greenacre, P. (1956). Re-Evaluation of the Process of Working Through, 1. Int. J. Psycho-Anal., 37:439-444

Greenson, R. (1966). That "Impossible" Profession, J. Amer. Psychoanal. Assn., 14:9-27

Greenson, R. (1967). The Technique and Practice of Psychoanalysis, New York: International Universities Press, p. 200)

Greenson, R. (1978)The Technique and Practice of Psycho Analysis, Hogarth Press and Inst. Of P. A., London,., str. 101. – 121.

Grunberger, B. (1979). Narcissism. New York: Int. Univ. Press.

Gunderson, J. G. (1985). Borderline Personality Disorder, Washington, DC: American Psychiatric Press.

Guntrip, H. (1969). Schizoid phenomena, object relations and the self. New York: International Universities Press.

Hammerlie, F. M. & Montgomery, R. L. (1982). Self-perception Theory and Unobstrusively Biased Interactions, A Treatment for Homosexual Anxiety, pp: 362-370, Journal of Counselling Psychology

Hartman, D., & Zimberoff, D. (2003). The existential approach in Heart-Centered therapies. Journal of Heart-Centered Therapies, 6(1), 3-46.

Hartmann , H. (1939). Psycho-Analysis and the concept of mental health. International Journal of Psycho-Analysis, 20, 308–321

Hartmann, H. (1950a). Psychoanalysis and developmental psychology. Psychoanalytic Study of the Child , 5 , 7 – 17 .

Hartmann, H. (1950). Comments on the psycho-analytic theory of the ego.' In: Hartmann 1964Essays on Ego Psychology (London: Hogarth; New York: Int. Univ. Press.)

Hartmann, H. (1952). The mutual influences in the development of ego and id In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 155-182

Hartmann, H. (1956) Notes on the reality principle In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 241-267

Hartman, H. (1958). Ego Psychology and the Problem of Adaptation , London: Imago

Hartmann, H. (1958a). Comments on the Scientific Aspects of Psychoanalysis. Psychoanal. St. Child, 13:127-146.)

Hendrick, I. (1936). Ego Development and Certain Character Problems Psychoanal. Q. V p. 32

Hendrick, I. (1942). Instinct and the ego during infancyPsychoanal. Q. 11:33-58

Hendrick, I. (1943). Work and the Pleasure Principle. Psychoanal. Q., 12:311-329)

Herman, J. (1992). Trauma and Recovery. New York: Basic Books.

Horney, K. (1947). Inhibitions in Work. Am. J. Psychoanal., 7:18-25.

Horney, K. 1950 Neurotic Disturbances in Work. Amer. J. Psa. X pp. 80-82)

Ikonen, P. (1998). On phallic defense. Scand. Psychoanal. Rev., 21:136-150

Miguel Hoffmann, J., Popbla, L., Duhalde, C. (1999). Early stages of initiative and environmental response, Infant Mental Healt Journal, Volume 19 issue 4, Michigan Association for Infant Mental Health

Jaques, E. (1960) Disturbances in the Capacity to Work. 1. Int. J. Psycho-Anal., 41:357-367)

Jacobson, E. (1964). The Self and the Object World New York, International Universities Press.

Jalom, I. (2011). Gledanje u sunce-prevazilaženje užasa od smrti, Psihopolis, Novi Sad

Jalom, I. (2011a). Čari psihoterapije, Psihopolis, Novi Sad

Janov, A. (2007). Primalni krik, Nova Knjiga, Podgorica

Joffe, W. G. & Sandler, J. (1965). Notes on pain, depression, and individuation. Psychoanal. Study Child 20:394-424

Jones, E. (1928). Fear, guilt, and hate. In Papers on Psychoanalysis. Baltimore, MD: Williams & Wilkins, 1950.

Jones, E. 1948 The Theory of Symbolism. Papers on Psycho-Analysis , London: Baillière, Tindall and Cox

Jovanović, N. (2006). Nečujna muzika postojanja, Narodna knjiga, Beograd

Jovanović, N. (2006a),Psihologija uspeha-živeti ili životariti, Beograd, Narodna Knjiga

Jovanović, N. (2005). Kako se naštimovati uz pomoć biofidbeka , Beograd: Centar za Primenjenu Psihologiju Društva Psihologa Srbije

Jung, C.G. (1913). The Theory of Psychoanalysis. Psychoanal. Rev., 1:1-40

Kainer, R. (1979). The Critical Voice in the Treatment of the Obsessional. Contemp. Psychoanal., 15:276-287.

Kainer, R.G. (1983). On the Distinction Between Narcissism and Will: Two Aspects of the Self. Psychoanal. Rev., 70:535-552

Kelley, C. (1992). Education in Feeling and purpose, Radix Journal, Volume I

Kernberg, O. F. (1970). Psychoanalytic classification of character pathology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 18:800-822

Kernberg, O. (1970a). Factors in the psychoanalytic treatment of narcissistic personalities, American Psychoanal. Assn. 18:51-85

Kernberg, O. (1971). New developments in psychoanalytic object relations theory , Presented at the 58th Annual Meeting of the American Psychoanalytic Association, May 1971

Kernberg, O. (1972). Early ego integration and object relations, Annals New York Acad. Sciences 193 233-247

Kernberg, O.F. (1974). Barriers to Falling and Remaining in Love. J. Amer. Psychoanal. Assn., 22:486-511

Kernberg, O. (1975). Boderline Conditions and Pathological Narcissism, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. (1976). Object Relations Theory and Clinical Psychoanalysis, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1980) Internal World and External Reality, New York: Jason Aronson

Kernberg, O. F. (1984). Object relations theory and clinical psychoanalysis. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1984). Severe Personality Disorders: Psychotherapeutic Strategies. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1992). Aggression in Personality Disorders and Perversions. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1995). Love relations. New Haven, CT: Yale University Press.

Kleeman, J. A. (1967) The peek-a-boo game: part I: its origins, meanings, and related phenomena in the first year. Psychoanal. Study Child 22:239-273

Klein, M. (1935). A contribution to the psychogenesis of manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 282-310

Klein, M. (1937). Love, Guilt and Reparation. In: Love, Hate and Reparation with Riviere (London: Hogarth). [I]

Klein, M. (1940). Mourning and its relation to manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 344-369

Klein, M. (1948). Contributions to Psychoanalysis (1921-1945). London: Hogarth.

Klein, M. (1948a). On the Importance of Symbol Formation in the Development of the Ego' Contributions to Psycho-Analysis (London: Hogarth)

Klein, M. (1958). On the Development of Mental Functioning. Int. J. Psychoanal. 39)

Klein, M. (1983). Zavist i zahvalnost, Naprijed, Zagreb

Knaus, W. J. ( 1983). How to Conquer Yor Frustration, Prentice Hall Trade, UK, England

Knaus, W. J. (1973). Overcoming procrastination, Rational Living, 8, 2-7

Kohut, H. (1971). The Analysis of the Self. New York: International Universities Press

Kohut, H. (1972). Thoughts on Narcissism and Narcissistic Rage. Psychoanal. St. Child.. 27:360-400

Kohut , H. (1977). The restoration of the self. New York : International Universities Press .volume 4, p.451-457 “four basic concepts”)  

Kohut, H. (1984). How Does Analysis Cure, ed. A. Goldberg and P. Stepansky. Chicago: University of Chicago

Kramer, S. (1980). Residues of split-object and split-self dichotomies in adolescence, In Rapprochement: The Critical Subphase of Separation-Individuation ed. R. Lax. et al.: Jason Aronson, pp. 417-437

Kris, E. (1951). The Development of ego psychology. Samiksa 5

Lachmann, F. & Beebe, B. (1996). Three principles of salience in the patient-analyst interaction. Psychoanal. Psychol., 13: 1-22

Lantos, B. (1952). Metapsychological Considerations on the Concept of Work. 5. Int. J. Psycho-Anal., 33:439-443)

Lasch, C. (1979). Narcistička kultura, Zagreb, Naprijed, 1986

Lazarus, R, & Folkman, S (1984). Stress, Appraisal and Coping, NY: New York, Springer Publishing Company

Levine, D. (2010).Object Relations, Work and the Self, Routlage, East Sissex

Lichtenberg, J. (1983). Psychoanalysis and Infant Research, Hillsdale, N. J., Analytic Press.

Lichtenstein, H. (1970). Changing implications of the concept of psychosexual development: an inquiry concerning the validity of classical psychoanalytic assumptions concerning sexuality, American Psychoanal. Assn. 18:300-318

Loven, A. (1984). Bioenergetika, Nolit, Beograd   str. 134.

Lowen, A. (2003) The Way to Vibrant Health: Bioenergetic Press

Luria, A. R. (1961). The Role of Speech in the Regulation in Normal and Abnormal Behavior , NY: New York, Livermore

Lurija, A. R. (1982). Osnovi neurolingvistike, Beograd, Nolit

Lyons-Ruth, K. (1991). Rapprochement or approchement: Mahler's theory reconsidered from the vantage point of recent research on early attachment relationships. Psychoanal. Psychol., 8: 1-23

Mahler, M. S. & Furer, M. (1963). Certain aspects of the separation-individuation phase Psychoanal. Q. 32:1-14

Mahler, M. S. (1971). A study of the separation-individuation process and its possible application to borderline phenomena in the psychoanalytic situation. Psychoanal. Study Child 26:403-424

Mahler, M. S. (1974). Symbiosis and individuation: the psychological birth of the human infant. In The Selected Papers of Margaret S. Mahler, Vol. 2, Separation-Individuation New York: Jason Aronson, 1979 pp. 149-165

Mahler, M. S. (1975). On the current status of the infantile neurosis, In The Selected Papers of Margaret S.

Mahler, M. S., & FURER, M. (1968). On Human Symbiosis and the Vicissitudes of Individuation, New York: Int. Univ. Press.

Mahler, M. (1979). Separation-Individuation, Vol. 2, New York: Jason Aronson, pp. 189-194

Main, M., & Solomon, J. (1986). Discovery of an insecure-disorganized/ disoriented attachment pattern: Procedures, findings and implications for the classification of behavior. In T. B. Brazelton & M.

Maslow, A. (1970). Motivation and personality (rev. ed.). New York: Harper & Row.

Masterson, J. F. (1976). Psychotherapy of the borderline adult: A developmental approach. New York: Brunner/Mazel.

Masterson, J. F. (1988). The search for the real self. New York: Free Press.

May, R. (1966), The Problem of will and Intentionality in psychoanalysis. Contemporary Psychoanalysis, 3:55-70 ,

May, R. (1969). Love and Will, New York: Norton.

McDevitt, J. (1975). Separation-individuation and object constancy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 23:713-743

McDevitt, J. B. (1983). The emergence of hostile aggression and its defensive and adaptive modifications during the separation-individuation process. J. Am. Psychoanal. Assoc. 31 (Suppl.) 273-300

McDevitt, J.B. (1975). Separation-Individuation and Object Constancy. J. Amer. Psychoanal. Assn., 23:713-742

McGuire, W.J. (1964). Indicing resistance to persuasion, U: L. Berkowitz (Ed.): Advances in Exper, Social, Psichology, Vol.1 Academic Press, New York, 192-229.

McGuire, W.J. (1989). The Nature of Attitudes and Change. U: Handbook of Social Psychology, Vol. III, 136-314

Meichenbaum D. H & Goodman J. (1971). Training impulsive children to talk to themselves: a means of developing self-control. Journal of Abnormal Psychology, Apr;77(2):115–126.

Meichenbaum, D. (1977). Cognitive Behaviour Modification: An Integrative Account. NY: New York: Plenum.

Meichenbaum, D. (1996). Stress inoculation training for coping with stressors. The Clinical Psychologist, 49, 4-7.

Mekgo, F. (2003). Vaša Ličnost, Moć knjige i Mono &Manana, Beograd

Melges, F. T. & Swartz, M. S. (1989). Oscillations of attachment in borderline personality disorder. Amer. J. Psychiatry 146 1115-1120

Menaker, E. (1985). The Concept of Will in the Thinking of Otto Rank and its Consequences for Clinical Practice. Psychoanal. Rev., 72:255-264

Miller, A. (1979). The drama of the gifted child and the psychoanalyst's narcissistic disturbance. Int. J. Psychoanal. 60:47-58

Neff, W. S. (1968). Work, and Human Behavior . New York: Atherton Press p. 78

Nunberg , H. (1930/1931) . The synthetic function of the ego . International Journal of Psychoanalysis , 12 , 123 – 140

O'Donohue W, T, & Fisher, J, E.(2009). General Principles and Empirically Supported Techniques of Cognitive Behavior Therapy, John Willey & Sons. Inc, Hoboken, New Jersey

Osofsky, J. D., (1979). Handbook of Infant Development, New York: Wiley.

Parens, H. (1980). An exploration of the relations of instinctual drives and the symbiosis-separation-individuation process , J. Am. Psychoanal. Assoc. 28:89-114

Parens, H. (1991). Separation-individuation theory and psychosexual theory In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M. D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 3-34

Pavlov, I.P. (1969). O uslovnim refleksima. u: Parsons Talkot, Edvard Šils, Kaspar Negel, Džes Pits (ur.) Teorije o društvu - osnovi savremene sociološke teorije, Beograd: Vuk Karadžić

Peck, S. (1987). Put kojim se ređe ide, Biblioteka Astra, Arion, Beograd, str. 75

Pearls, F. (1947) Ego, Hunger, and Aggression.George Allen and Unwin,

Pfieffer, E. (1974). Borderline states. Diseases of the Nervous System 35 212-219

Pearls, F. (1969) Ego, Hunger and Aggression: The beginning of Gestalt Therapy. New York: Random House

Pearls F. (1969). Gestalt Therapy Verbatim, Utah: Bantam Books, Real People Press

Piaget, J. (1937). The Construction of Reality in the Child. New York: Basic Books, 1954

Piaget, J. (2002). The Language and Thought of the Child. 3d ed. London: Routledge.

Pine, F. (1989). Motivation, Personality Organization, and the Four Psychologies of Psychoanalysis. J. Amer. Psychoanal. Assn., 37:31-64

Poland, W. (1977). Pilgrimage: action and tradition in self analysis, J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:399-416

Racker, H. (1966). Ethics and psychoanalysis and the psycho analysis of ethics. Int.J. Psychoanal.47,63

Rajh V. (1982), Analiza karaktera, Naprijed, Zagreb

Rank, O. (1972) Will Therapy, 1929-31. In: Will Therapy and Truth and Reality. New York: Knopf.

Rank, O. (1991). The genesis of the object relation. In P. Rudnytsky (Ed.), The Psychoanalytic Vocation: Rank, Winnicott, and the Legacy of Freud. New Haven, CT: Yale University Press.

Rank, Otto. (1932) Art and Artist. New York: Knopf, 1958.

Reich W. (1949). Character analysis: 3rd ed. New York: Orgone Institute Press;

Reilly, P. M. & Shopshire, M. S. (2002). Anger Management for substance Abuse and Mental Health Clients, A Cognitive Behavioural Therapy Manual, U.S Departemnt of Health and Human Servicies, Rockville; MD 20857

Roheim, G. 1943. The origin and function of culture, Nervous and mental disease monographs, New York.

Rot, N. 2003. Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Sander, L. (1962). Issues in early mother-child interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 1: 144-166.

Sander, L. (1988). The event-structure of regulation in the neonate-caregiver system as a biological background for early organisation of psychic structure. In Frontiers in Self Psychology, ed. A. Goldberg. Hillsdale, NJ: Analytic Press, pp. 64-77.

Sander, L. (1997). Paradox and resolution. In Handbook of Child and Adolescent Psychiatry, ed. J. Osofsky. New York: John Wiley, pp. 153-160.

Sandler, J. & Sandler, A-M. (1978).On the development of object relationships and affects Int. J. Psychoanal. 59:285-296

Sas, T. (1978). Etika psihoanalize, Vuk Karadžić, Beograd.

Sachs, H. (1933). The Delay of the Machine Age. Psychoanal Q., 2:404-424.

Segal, H. 1957 Notes on Symbol Formation. Int. J. Psychoanal. 38

Segal, H. (1964). Introduction to the work of Melanie Klein. New York: Basic Books.

Selye, H. (1975). Stress without Distress, NY: New York, Signet

Settlage, C. (1977). The psychoanalytic understanding of narcissistic and borderline personality disorders: advances in developmental theory. J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:805-833

Settlage, C. (1991). On the treatment of preoedipal pathology In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 351-367

Settlage, C. (1993). Therapeutic process and developmental process in the restructuring of object and self constancy J. Am. Psychoanal. Assoc. 41:473-492

Shapiro, D. H. (1994). Manual for the Shapiro Control Inventory (SCI). Palo Alto, CA: Behaviordata.

Shengold, L. (1989). Soul Murder: The Effects of Childhood Abuse and Deprivation. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Shostrom, E. (1968) Man, the manipulator. New York, Bantam Books,

Sohn, L. (1999). A defective capacity to feel sorrow. In Remorse and Reparation, ed. M. Cox. London: Jessica Kingsley, pp. 69-104.

Spangler, G., & Grossman, K. E. (1993). Biobehavioral organization in securely and insecurely attached infants. Child Development, 64, 1439-1450.

Spitz, R.A. (1945). Hospitalism—An Inquiry Into the Genesis of Psychiatric Conditions in Early Childhood. Psychoanalytic Study of the Child, 1, 53-74.

Spitz, R. (1946). The smiling response: a contribution to the ontogenesis of social relations. Genetic Psychology Monograph 34 57-125

Spitz, R. (1965). The First Year of Life, New York: Int. Univ. Press.

Stein, R. (1991). Psychoanalytic Theories of Affect. New York: Praeger.

Stein, R. (1998). Two Principles of Functioning of the Affects. Am. J. Psychoanal., 58:211-230

Steiner, J. (1993). Psychic Retreats: Pathological Organizations in Psychotic, Neurotic and Borderline Patients. London: Routledge

Stern, D. N. (1985). The Interpersonal World of the Infant. New York: Basic Books.

Stern, D. N. (1995). The Motherhood Constellation. New York: Basic Books.

Stern, D.N., Sander, L.W., Nahum, J.P., Harrison, A.M., Lyons-Ruth, K., Morgan, A.C., Bruschweilerstern, N. and Tronick, E.Z. (1998). Non-Interpretive Mechanisms in Psychoanalytic Therapy: The ‘Something More’ Than Interpretation. Int. J. Psycho-Anal., 79:903-921

Stoller, R. J. (1992). Hooray for love. In: Shapiro, Th. & Emde, R. N. (ed.): Affect: Psychoanalytic Perspectives: 411-437.

Stolorow, R. Brandchaft, B. & Atwood, G. (1987). Psychoanalytic Treatment: An Intersubjective Approach. Hillsdale, NJ: The Analytic Press.

Stolorow, R. D. & Atwood, G. (1992). Contexts of Being. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Stolorow, R.D. & Trop, J.L. (1992). Reply to Richards and Mitchell. Psychoanal. Dial., 2:467-473)

Stone, L. (1981). Notes on the noninterpretive elements in the psychoanalytic situation and process, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:89-118

Stone, L. J., Smith, H. T. & Murphy, L. B. (1973). The Competent Infant: Research and Commentary. New York: Basic Books.

Štorh, M. (2003) Čežnja jake žene za jakim muškarcem, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Thoma, H. & Kachele, H. (1987). Psychoanalytic Practice. 1 Principles. Berlin: Springer-Verlag.

Thorndike, E. L. (1931) Human Learning, NY: New York, Appletion-Century-Crofts

Tillich, P. ( 1952) The Courage to Be: Yale University Press,

Toplin, P. & M., 1996. Heinz Kohut: The Chicago Institute Lectures , The Analytic Press, Inc

Trevarthen, C. (1979). Communication and cooperation in early infancy: a description of primary intersubjectivity. In Before Speech: The Beginning of Interpersonal Communication, ed. M. M. Bullowa. Cambridge: Cambridge Univ. Press, pp. 321-349.

Trevarthen, C. (1993). Brain, science and the human spirit. In Brain, Culture and the Human Spirit, ed. J. B. Ashbrook et al. Lanham, MD: Univ. Press America, pp. 129-181.

Tronick, E. Z. & Cohn, J. (1989). Infant-mother face-to-face interaction: age and gender differences in coordination and the occurrence of miscoordination. Child Devel., 60: 85-92.

Tronick, E. Z. et al. (1978). The infant's response to entrapment between contradictory messages in face-to-face interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 17: 1-13.

Vigotski, L.S. (1983). Mišljenje i govor, Nolit, Beograd

Vigotski, L.S. (1996). Problemi razvoja psihe. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd

Weil, A. (1970). The basic core. Psychoanal. Study Child 25:442-460

Wheelis, A. ( 1956 ) "Will and Psychoanalysis," J. Am. Psychoanal. Assoc. 4:285

White, R. W. (1963). Ego and reality in psychoanalytic theory: a proposal regarding independent ego energies, Psychol. Issues Monogr. 11. New York: Int. Univ. Press.

Wilkinson-Ryan, & Westen. (2000). Identity disturbance in borderline personality disorder. American Journal of Psychiatry, 157(4), 528-541.

Winnicott, D. W. (1965). The maturational processes and the facilitating environment. New York: International Universities Press.

Winnicott, D. W. (1960). Ego distortion in terms of true and false self The Maturational Processes and the Facilitating Environment. New York: Int. Univ. Press, 1965 pp. 140-152

Wisdom, J.O. (1970). Freud and Melanie Klein: Psychology, Ontology, and Weltanschauung. in Psychoanalysis and Philosophy, ed. C. Hanley and M. Lazerowitz (New York: International Universities Press, 350.

Wolf, E.S. (1980), On the developmental line of selfobject relations. In: Advances in Self Psychology, ed. A. Goldberg. New York: International Universities Press, pp. 117-130..

Wolf, E.S. (1988). Problems of Therapeutic Orientation. Progr. Self Psychol., 4:168-172

Yogman, M.W. (1999).Affective Development in Infancy, 95-124. Norwood, NJ: Ablex.

Yudofsky, Stuart C., (2005), Fatal flaws : navigating destructive relationships with people with disorders of personality and character, American Psychiatric Publishing, London)

Zwemer, Weare A.; Deffenbacher, Jerry L (1984), Irrational beliefs, anger, and anxiety, Journal of Counseling Psychology, Vol 31(3), Jul 1984, 391-393.

Vesti

Uvodni modul edukacije - Beograd, Novi Sad, Niš, Tuzla

Poštovani, Zadovoljstvo nam je da vas obavestimo da je određen još jedan datum uvodnog modula edukacije iz OLI integrativnog psihodinamskog metoda. Prijave su otvorene za sve zainteresovane za oblast life coachinga, psihološkog savetovanja i psihoterapije. Dobićete priliku da upoznate OLI metod i primenite osnovne tehnike savremenog psihodinamskog načina pristupa čoveku. Uvodni modul traje jedan vikend, nakon čega se dobija sertifikat i mogućnost nastavka edukacije u željenom pravcu. Više informacija možete pronaći u nastavku teksta ili nas možete pozvati putem telefona 060 40 55 605 i maila:  \n Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je...

Promotivno predavanje - sposobnost za ljubav i rad

Poštovani prijatelji, Pozivamo vas da se u 2017. godini upoznate sa temom "Sposobnost za ljubav i rad" u prostorijama OLI Centra u Beogradu. Otvorićemo priču o bazičnim emotivnim sposobnostima u OLI metodu, govoriti o teorijskom i praktičnom pristupu u psihoterapijskom, savetodavnom i koučing procesu kao i o njihovim sličnostima i razlikama. Pored toga možete dobiti sve informacije vezano za edukativne programe našeg Centra. Predavanje je namenjeno svima koji žele da se upoznaju sa osnovnim pojmovima i principima rada sa ljudima u OLI Metodu, kao i edukacijama u okviru OLI metoda za buduće:- life coacheve,- psihološke savetnike i - psihoterapeute. Više...

Upis nove generacije | Novi Sad, Beograd, Niš, Tuzla

Poštovani prijatelji, Otvoren je upis nove generacije polaznika edukacije iz psihoterapije, psihološkog savetovanja i life coachinga u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i prvi put u Bosni i Hercegovini u Tuzli!Ko se može prijaviti: - U edukaciju iz "life coachinga" se mogu uključiti kandidati bilo kog obrazovnog profila.- U edukaciju iz savetovanja/psihoterapije mogu se uključiti kandidati koji imaju diplomu nekog od fakulteta humanističkog usmerenja, kao i studenti tih fakulteta (psihologija, andragogija, medicina, pedagogija i dr.) . Više o edukacijama možete pročitati na sledećim linkovima:Life coaching- http://www.olicentar.rs/index.php/edukacije/za-life-coacheveSavetovanje - psihoterapija - http://www.olicentar.rs/index.php/edukacije/za-psihoterapeute Sve edukacije iz OLI Metoda su akreditovane od strane Udruženja za...

Produžen konkurs za OLI stipendije

Produžen konkurs za OLI stipendije

Poštovani, Zbog velikog broja zainteresovanih kandidata nastavljaju se prijave za drugu grupu stipendista edukacije za psihoterapiju OLI integrativnog psihodinamskog metoda. Na konkurs se mogu prijaviti kandidati koji studiraju ili su završili Medicinski fakultet ili fakultet društveno humanističkog usmerenja (Fakultet bezbednosti, andragogija, etnologija i antropologija, pedagogija, psihologija, sociologija, filozofija...). Uz prijavu je potrebno priložiti kratku biografiju i motivaciono pismo u kom je poželjno navesti razloge za konkurisanje, dosadašnja iskustva i pohađane edukacije i seminare i preferencije psihoterapijskih pravaca. Kandidati koji uđu u uži izbor biće pozvani na razgovor.Mejl za slanje prijava: \n Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite...

OLI edukacije u Tuzli

Poštovani prijatelji, U toku je upis nove generacije polaznika edukacije iz psihoterapije, psihološkog savjetovanja i life coachinga u Tuzli! Tko se može prijaviti: U edukaciju iz "Life coachinga" se mogu uključiti kandidati bilo kog obrazovnog profila. U edukaciju iz savjetovanja/psihoterapije mogu se uključiti kandidati koji imaju diplomu nekog od fakulteta humanističkog usmjerenja, kao i studenti tih fakulteta (psihologija, andragogija, medicina, pedagogija i dr.). Prijave i dodatna pitanja možete dobiti na mob. 061285775 \n Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. Sve edukacije iz OLI Metoda su akreditovane od strane Udruženja za Psihoterapiju, Savetovanje...

Uvodni modul edukacije

Poštovani prijatelji, U Beogradu se održava poslednji uvodni modul sertifikovane edukacije u ovoj godini, iz OLI integrativnog psihodinamskog metoda za buduće life coacheve, psihološke savetnike i psihoterapeute. Pozivamo vas da se kroz intenziv kurs upoznate sa osnovama rada sa klijentima zasnovanim na OLI metodu; različitim tehnikama Otkrivanja Lične Istine i rada na sebi i drugima, bazičnim sposobnostima i kontra-sposobnostima i drugim konceptima koji su od suštinske važnosti za rad sa ljudima. Dobićete priliku i da kroz rad na ličnim iskustvima upoznate OLI metod i primenite osnovne tehnike savremenog psihodinamskog načina pristupa čoveku. *Nakon završenog uvodnog nivoa edukacije dobija se sertifikat...

Promotivno predavanje

Dragi prijatelji, U velikom moru informacija i digitalnih kanala komunikacije, razmena informacija uživo putem ličnog kontakta i dalje ima visok značaj. Usled velikog broja vaših pitanja o trajanju, cenama, načinu prijavljivanja, sadržaju i vrsti edukacija u OLI Centru odlučili smo da zakažemo još jedno u nizu promotivno (besplatno) predavanje iz O.L.I. integrativnog psihodinamskog metoda u Beogradu! Otvorićemo temu sposobnosti za ljubav i rad i upoznati se sa bazičnim emotivnim sposobnostima koje su teorijska osnova O.L.I. metoda. Predavanje je namenjeno svima koji žele da se upoznaju sa osnovnim pojmovima i principima rada sa ljudima u O.L.I. metodu, kao i edukacijama u...

Upis nove generacije!

Poštovani prijatelji, U toku je upis nove generacije polaznika edukacije iz psihoterapije, psihološkos savetovanja i life coachinga u Beogradu, Novom Sadu i Nišu! Ko se može prijaviti: U edukaciju iz "life coachinga"se mogu uključiti kandidati bilo kog obrazovnog profila. U edukaciju iz savetovanja/psihoterapije mogu se uključiti kandidati koji imaju diplomu nekog od fakulteta humanističkog usmerenja, kao i studenti tih fakulteta ( psihologija, andragogija, medicina, pedagogija i dr.). Više o edukacijama možete pročitati na sledećim linkovima:Life coaching- http://www.olicentar.rs/index.php/edukacije/za-life-coacheveSavetovanje- psihoterapija- http://www.olicentar.rs/index.php/edukacije/za-psihoterapeute  Sve edukacije iz OLI Metoda su akreditovane od strane Udruženja za Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing Srbije i vode do certifikata EAC-a...

  • Uvodni modul edukacije - Beograd, Novi Sad, Niš, Tuzla

  • Promotivno predavanje - sposobnost za ljubav i rad

  • Upis nove generacije | Novi Sad, Beograd, Niš, Tuzla

  • Produžen konkurs za OLI stipendije

  • OLI edukacije u Tuzli

  • Uvodni modul edukacije

  • Promotivno predavanje

  • Upis nove generacije!

Izdanja

Newsletter

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama...

RSSFacebookTwitter

Текстиль для дома, Вышивка, Фурнитура, Ткани
автоновинки